Izvor: Politika, 30.Apr.2013, 13:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bila jednom industrijska Rakovica
Radnici više nikome ne prave probleme, ne prave doduše ni helikoptere, motore, rashladne uređaje - jer ih nema
Rakovica kao industrijski i razvojni centar ima burnu i bogatu istoriju. Budućnost nema. Od „crvene Rakovice” i radničke klase u njoj ostale su samo prvomajske reportaže. Sećanja. Političari više ne strepe od pobune radnika.
Od kolona ljudi snažnih, zamašćenih šaka, koje kada se izliju iz „Dvadeset >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prvog maja”, razdrmaju kapije„Rekorda“, „Jugostroja”, „Frigostroja”, livnice, IMR-a i svi krenu ka Skupštini strepeo je nekada Ivan Stambolić, huškao ih pa strepeo i Slobodan Milošević.
A ova dva predsednika Srbije karijere su započelaa u Rakovici, kao direktori Teh„nogasa“, i sada uspešne firme prodate nemačkom „Meseru“. Pratio je Milošević Stambolića od te rupe zvane Agaruša sve do rupe na Fruškoj gori. I Zoran Lilić, predsednik krnje Jugoslavije, rakovički je kadar, bio je direktor sada propale fabrike guma – „Rekord“.
Buntovni ljudi od čelika i njihov glas bili su veoma važni baš svima. Prvi poslanik bio je socijalista Miodrag Bulatović sa „četiri prsta”, a kada je umro, na izborima je obnovitelja Demokratske stranke Borislava Pekića, i pored „Besnila“, pobedio kontroverzni nacionalista, „Laufer” Vojislav Šešelj.
Radnici više nikome ne prave probleme. Ne prave doduše ni helikoptere, motore, traktore, rashladne uređaje... Nema ih.
– Posle više od 20 godina od kada sam odvojen od struga i dospeo na pijacu, za tezgu, svejedno mi je da li je razlog rat, sankcije, tranzicija, privatizacija, Kurta ili Murta na vlasti. Decu sam morao da prehranim – kaže Nebojša M.
Ne voli da mu se pominje ime, pomalo ga je sramota. Zna, kaže, vrlo dobro da je devedesetih na vidikovačkoj pijaci prodata svaka burgija, glodalo, klešta i sve što je moglo da se iznese iz fabrika koje nisu radile. Ne osuđuje bivše kolege koje su krale, odnosile deo po deo mašina. Moralo je da se preživi, kaže.
Cela Rakovica imala je u najboljim danima oko 20.000 radnika. Kada su se kapije fabrika otvarale oko pola tri, ne da nije moglo da se prođe kolima, nego nije moglo ni pešice. Sada ima blizu 30 odsto nezaposlenih. Vozi se brzo i lako. Ali pogled na napuštene hale obespokojava. Metalne konstrukcije rđaju, svakoga dana poneko prozorsko okno bude razbijeno, pustoš...
Portir na ulazu u jednu od osam fabrika DMB-a – Fabriku automobilskih motora, ponosa Jugoslavije, ljubazno nas pušta da uđemo u krug fabrike, jer tražimo zakupca. Firmu „Junirisk”, koja se bavi preradom opasnog otpada. Neće da kaže svoje ime ali daje podatak: od zaposlenih ostali su samo portiri i dve žene.
– Šta rade te dve žene? – pitam.
– Ulepšavaju nam dan – odgovara.
Saznajemo da fabrike u restrukturiranju (u prevodu država ne zna šta će sa njima, a privatnici ih neće) imaju i direktore, upravni odbor, ali ne i radnike.
Novokomponovani ekonomski eksperti i analitičari nametnuli su verovanje da se u ovom gi„gantu na samrti” radilo na lošim mašinama, a one su uglavnom bile nemačke, da su proizvođeni motori samo za „jugo 45”.
Zaboravlja se da je 21. maj nekadašnji Dan avijacije, da se fabrika tako zove jer je sve počelo od avio-motora, i to „rols-rojsa”, da su auto-motori rađeni po licenci „Fijata”, mali motori su „lombardini” (u jednoj hali još ih proizvodi četrdesetak, zaboravljenih, 2010. godine otpuštenih radnika), sistemi ubrizgavanja bili su „Bošovi”. Istina, krajem osamdesetih trebalo je krenuti u zanavljanje tehnologije, a krenulo se u „buđenje naroda”.
– Mi smo, novinaru, proizvodili motore. „Crvena zastava” celog fiću. Od gume do plastike i lima. I to, kao, nije valjalo, a sada samo sklapaju novog fiću, vazduh u gumama je srpski, i tvrde da je to posao veka – kaže jedan od retkih radnika, koji zapravo i ne radi.
A sve je počelo na utrini i ušću Rakovičkog potoka u Topčidersku reku, posle Drugog svetskog rata kad je nedostajalo svega sem poleta i vere u bolje sutra. Sad, posle ovog rata, opet je sve utrina. I fudbalski teren je zarastao. Nema ko ni loptu da pika. Ono malo čudom preteklih radnika ne želi ni da razmišlja šta će biti sutra.
Postojan je samo tunel u Straževici, kopan ručno u obliku potkovice sa objašnjenjem da će tu biti skladište motora. Ni NATO bombe nisu mogle tu da prodru.
Radnici DMB-a nekada su uživali u pogledu na „rekorderke“, uglavnom od čađi garave radnice, a sada ne žele da pogledaju preko ulice – na propali „Rekord“, fabriku guma, još jednu žrtvu privatizacije.
Milisav Miličković, sadašnji predsednik opštine Rakovica (SNS), bivši radnik ove fabrike, tvrdi da je to jedna od 10 najgorih privatizacija u Srbiji.
– Svojevremeno je za svega pet miliona evra „Rekord“ prodat rusko-srpskom konzorcijumu „Vizahem“, a sada se oglodana firma u stečaju prodaje treći put na aukciji za mnogo veću sumu – konstatuje Miličković.
On kaže i da činjenica da su vlasnici objekata propalih fabrika postali bivši rukovodioci opštine ukazuje na to kako je privatizacija obavljana.
Rakovice se uglavila između šumovitih padina Košutnjaka, Dedinja i Miljakovca. Miličković veruje de je moguće izmeštanje industrije na prostor uz obilaznicu, koja od Orlovače probija Straževicu podno Resnika i izbija na Bubanj potok. Opština za mala i srednja preduzeća nudi lokacije na tom potesu. Veruje i da se na jezercetu Pariguz može podići elitni sportsko-rekreativni centar. Jezero je veštačko, dugo oko 700 metara, nastalo pregrađivanjem doline podno Avale, u koju se slivala voda tri izvora. Jedan je izvor, kažu pecaroši, izbacivao toplu vodu, pa je tu zastala neka vojska, jer ko bi drugi špartao Srbijom, da se okupa, zapere sve pa i – guzice. Po drugom predanju uz toplu vodu tu je bilo i lekovitog blata koje se pokazalo dobrim za lečenje hemoroida. Tako je, kažu, i jezero dobilo naziv Pariguz.
Ko će da gradi velelepno zamišljeni turistički kompleks, ne zna se. Tačno je i da bi Rakovici bolje pristajao naziv Topčider, jer to je ista dolina uz Topčiderku, a Rakovički potok, koji iz istoimenog podavalskog sela vijuga pored manastira u kojem je sahranjen patrijarh Pavle, mali je i sada, s proleća.
Da lije tu ikada zaista bilo i rakova niko živi ne može da potvrdi. Topčiderka je bila najzagađeniji vodotok u Jugoslaviji. Korito je betonirano i danas više liči na kanal nego na lepu reku. Od propasti fabrika, eto vajde i od zla, ona je zaista neuporedivo čistija.
„Frigostroj” je kupio „Polimark“ (proizvodnja majoneza, kečapa), ali samo u jednom pogonu se nešto radi – ostalo je iseljeno.
Livnica IMR-a ponovo radi. Tehnologijom kakvu ima. Posla je sve više jer je zatvorena Fabrika odlivaka Beograd, a ona u Ralji nikada nije ni proradila kako treba.
Oko 850 radnika IMR-a proizvodi traktore i dalje. Od najave Mlađana Dinkića da će se negde u Barajevu graditi nova fabrika traktora, i tu spojiti IMR i IMT, ne bi ništa. Ali ovo malo radnika zapelo je i radi. Iz inata. Izvoze za Etiopiju, Egipat, Bosnu i pitaju: što je to lošije nego poslovati sa šeikom iz Abu Dabija Muhamedom bin Zajedom el Nahjanom.
I da sve bude jasno, nije ovo žal za komunizmom jer IMR je osnovan 1927, „Jugostroj” 1928 , „Rekord“ 1940. godine. Industriju je razvijala Kraljevina, nastavili su komunisti, a naslednici 20 godina krčme ono „što u kraljevini i komunizmu nije ništa valjalo” – i od toga živimo.
Goran Volf
objavljeno: 30.04.2013.
