Izvor: Politika, 24.Feb.2010, 22:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sindrom Kalimero ili svemoćni šef
Dobiti dobar posao u Srbiji je kao osvojiti bingo. U oba slučaja šanse su protiv „igrača”, ali uprkos tome ljudi i dalje igraju. Jedni se nadaju da će biti izvučene kuglice baš sa njihovim brojevima, drugi se nadaju da će poslodavac iz gomile izdvojiti baš njihov „si – vi”.
Pitanje je dokle se nadati i čekati. Jer ponuda na tržištu rada je bogata, pa poslodavci mogu da biraju. Koga, kako i koliko hoće. Zato bi savet nezaposlenima mogao da glasi: >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stremite „idealnom poslu” u budućnosti, a sada prihvatite onaj koji plaća račune. Ova pouka je još korisnija ako se zna da je veliki broj ljudi koji traže posao pretvorio poslodavce u „male knezove” koji mogu da ponude uslove gore od „pristojnih”. Među desetinama hiljada uvek će se naći neko ko ne može da bira, čeka...
Šta u takvim okolnostima treba uraditi? Prihvatiti ponuđeno ili stremiti boljem? Ivana Aleksić, psihijatar, smatra da stepen obrazovanja presudno utiče na profesionalne težnje.
– Pojednostavljeno, školovane osobe imaju veća očekivanja od posla u smislu sadržaja, ali im je važna i materijalna strana. Takođe, porodična situacija na različite načine utiče na odnos prema poslu.
U boljestojećim porodicama mladi ljudi nisu pod pritiskom i mogu da „biraju” posao ili da ga menjaju, ili da ne rade uopšte. S druge strane, ukoliko je zaposlenje nužno, onda se događa da se čovek zaposli bilo gde radi kakvih – takvih primanja.
– Danas se prosto ne može „čekati bolja prilika”, jer je možda neće biti, a od nečega mora da se živi – kaže sagovornica Politike i dodaje – Događa se da ljudi menjaju poslove, čak i zanimanja po principu „daj šta daš”. To može dovesti do nezadovoljstva i, na duže staze, do komplikacija.
Ipak, činjenica da su poslodavci u prilici da biraju među stotinama hiljada ne znači ni da oni tragaju za najboljima niti da uvek imaju korektan odnos prema svojim radnicima. Poznati su brojni primeri ne samo mobinga već i uskraćivanja nekih prava zaposlenima a svako ko se pobunio na svojoj koži je osetio koliko je skupo suprotstavljanje šefu. Naša sagovornica ipak ističe:
– Kao terapeut, došla sam do zaključka da osim objektivnih razloga za nezadovoljstvo poslom (mala plata, a preveliki zahtevi, loš odnos nadređenih...), kod naših ljudi postoji i „sindrom Kalimero”. Zato svuda vide nepravdu, a nigde svoju odgovornost za život koji nije po njihovoj meri.
D. Pavićević
[objavljeno: 28/01/2010]
