Izvor: Politika, 09.Avg.2014, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zločinac i njegovo pravo
Imajući u vidu sve relevantne međunarodne i domaće propise, nameće se zaključak da bi trebalo pokrenuti zakonodavnu proceduru (dužnost zakonodavstva) kojom bi se uvela kazna doživotnog zatvora
Postoje, nažalost, teški slučajevi koji zaokupe pažnju čitave javnosti i ujedine je u zahtevu na odlučnu akciju. Dva su razloga za to: velike nesreće ili velike nepravde. Velike nesreće su najčešće objektivnog karaktera (slučaj npr. sa posledicama poplava kod nas), >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dok su nepravde prouzrokovane uvek ljudskim činjenjem ili propuštanjem. Nepravde se u odnosu na nesreće doživljavaju teže i sa više emocija, čak gneva, posebno kada su posledice zločinačkog ponašanja. Ponekad upravo takvi slučajevi podstaknu na dublje razmišljanje, ali i na zakonodavnu akciju.
Kada je vetrovite večeri 1. marta 1932. oteto dete američkog vazduhoplovnog heroja Čarlsa Linberga i kada je ustanovljeno da je mali Čarls junior ubijen, Amerika je izmenila i pooštrila svoje propise o otmici. Slično je i sa tzv. Marijinom zakonom o uvođenju registra pedofila i silovatelja u Srbiji (prema Mariji Jovanović, osmogodišnjoj devojčici, žrtvi pedofila, zločinca-povratnika 2010. godine).
Jedan od najuglednijih profesora Pravnog fakulteta u Beogradu akademik Radomir Lukić svojevremeno je na predavanju, na poslediplomskim studijama, na pitanje zagovornika ukidanja smrtne kazne, koje je glasilo – zar smrtna kazna ne izaziva užasne patnje osuđenog, odgovorio pitanjem – a šta je sa patnjom žrtve?
Pitanje smrtne kazne je u Evropi razrešeno čl. 1 Protokola XIII Konvencije o ljudskim pravima. Tim propisom smrtna kazna je definitivno ukinuta, čak bez mogućnosti stavljanja bilo kakvog ograničenja, odnosno rezerve na tu normu.
Međutim, užasni kraj devojčice Tijane Jurić koja je tek bila na pragu života, teško zamislive patnje koje su pratile njen definitivni odlazak iz roditeljskog okrilja, zagrljaja svih koji su je voleli, ali i svih nas koji je nismo poznavali pre ovog strašnog zločina koji je u nama pobudio veliko sažaljenje i ogroman gnev, poziva nas da nešto moramo da preduzmemo. Ovo tim pre što se sve češće odigravaju infamna krivična dela, takvi zločini koji prevazilaze sve što je zabeleženo u našoj sudskoj praksi i bilo vezano samo za horor filmove. Takvi (najteži) zločini zaslužuju adekvatnu (najtežu) kaznu: trajno isključenje zločinca iz ljudskog društva.
Jedan od najvećih filozofa, poznat i po svojoj filozofiji prava, G. V. F. Hegel, napisao je da je – kazna pravo zločinčevo (zločinac ima pravo da bude kažnjen), jer je u njoj sadržano poštovanje zločinca kao razumnog bića,tj. drugim rečima, ako je učinilac duševno bolestan neće biti kažnjen, već upućen u ustanovu zatvorenog tipa na lečenje i staranje. S druge strane, izricanje adekvatne kazne je dužnost sudske vlasti, a donošenje odgovarajućih propisa je dužnost zakonodavne vlasti. Izvršna vlast je u Tijaninom slučaju svoju dužnost obavila, jer je osumnjičeni, uz ozbiljne dokaze, brzom akcijom predat pravosuđu. Sudska vlast će, posle odgovarajućeg postupka, obaviti svoju dužnost, ali ostaje utisak da će pravda, kao krajnji cilj prava, biti samo delimično zadovoljena, jer je zakonodavna vlast najtežu kaznu vremenski ograničila. Otuda se postavlja, vrlo ozbiljno, pitanje zakonodavnog preuređenja najteže sankcije u našem pravu.
Imajući u vidu sve relevantne međunarodne i domaće propise, nameće se zaključak da bi trebalo pokrenuti zakonodavnu proceduru (dužnost zakonodavstva) kojom bi se uvela kazna doživotnog zatvora. Ova zakonska novina, koja bi imala i preventivno dejstvo, mogla bi se kolokvijalno nazvati, slično Marijinom zakonu, Tijanina novela. Zbog nje, zbog nas i najviše zbog dece – rođene i one koja će se tek roditi. Pooštravanje propisa, ali i kaznene politike naša je dužnost, jer naše nečinjenje nas ne oslobađa makar posredne odgovornosti. Neka nam misao jednog od najvećih svetskih pravnika, Rudolfa fon Jeringa, posluži kao obrazloženje: U korovu nije sadržana optužba protiv tla na kojem raste, ali jeste protiv čoveka koji ga ne plevi.
Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, savetnik predsednika Republike Srbije
Oliver Antić
objavljeno: 09.08.2014.
Pogledaj vesti o: Poplave
