Izvor: Večernje novosti, 25.Maj.2014, 16:43   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Šok pokrenuo celo društvo

NESREĆA koja je pogodila hiljade žitelja Srbije, gubitak bližnjih, imovine, sigurnosti, ostavila je traume na pojedince koji su preživeli potop, spasioce, volontere... Oni koji su direktno pogođeni katastrofalnim poplavama, na različite načine će proći kroz borbu za izlazak iz traume. Doktorka Aleksandra Bubera, iz Saveza društava psihoterapeuta Srbije, kaže da će 80 odsto ljudi prebroditi traumu uz psihološku prvu pomoć, ali da će za najmanje 20 odsto njih biti potrebne psihoterapije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << * Kakve psihološke posledice po pojedinca može ostaviti šok zbog kataklizme koju proživljava? - Traumatsko iskustvo je upravo ono kada nam se događa situacija za koju smo mislili da nam se nikad neće desiti. Šok je, zapravo, samo prva faza. U stanju šoka ljudi ne mogu da se orijentišu, da veruju šta ih je snašlo, uspaničeni su, zabrinuti, uplašeni. Neki će reagovati i dijarejama, povraćanjem, gubitkom apetita. Sledi druga faza, koja počinje najranije posle 48 sati, a najkasnije do sedmog dana od početka iskustva. Ova faza može potrajati od dve do četiri nedelje. To je period osvešćivanja i burnih emotivnih reakcija: besa, nekontrolisanog plakanja, histeričnog smejanja, poremećaja spavanja... Sve te reakcije su normalne u takvim okolnostima. Oni koji su izgubili bližnje, ili su izgubili svu imovinu, mogu imati suženo mišljenje, sve gledati crno-belo, imati krivicu preživelih, samoubilačke misli. U trećoj fazi - prevladavanja, koja se završava najčešće do tri meseca od događaja, a toleriše se i period do šest meseci, slede pokušaji da se život ponovo uhvati za uzde. U ovom periodu se preživljeno prevladava i emotivno i saznajno. Ako se ne završi najkasnije za šest meseci, u pitanju je posttraumatski stresni poremećaj za koji je neophodna stručna pomoć.KADA ZATRAŽITI POMOĆ Pomoć treba zatražiti ako osećate simptome posle dve nedelje od događaja. Ukoliko se osećate preplašeno, skoro stalno razdražljivo. Ako niste sposobni da se nosite sa svakodnevnom rutinom, osećate beznadežnost, očaj i crno gledate u budućnost. Imate nesanicu više od tri dana, ili noćne more. Takođe i ukoliko nemate nikog u blizini da vam pomogne, da podelite osećanja, da vas podrži, ili razmišljate da povredite sebe ili druge. * Da li je i u toku ove tri faze neophodna stručna psihološka pomoć na terenu ugroženim ljudima? - Vrlo je važno da postoji psihološka pomoć na terenu i u mnogo većoj koncentraciji od trenutne. Ni volonterima, koji se sada bave traumatizovanim ljudima, ne preporučuje se rad duži od četiri sata, naročito ako su neiskusni, a većinu sadašnje prve psihološke pomoći ukazuju studenti. Ako „sagore“ pomoć će biti potrebna i njima. Trenutno je iz Saveza udruženja psihoterapeuta Srbije na raspolaganju 700 dobrovoljaca. Podatke o svima nama koji smo u svakom momentu spremni da izađemo na teren dostavila sam ministarstvima zdravlja, odbrane, unutrašnjih poslova, socijalne zaštite i Crvenom krstu. * Kako svako pojedinačno, a kako kao društvo, da se najefikasnije izborimo sa tim? - Što se tiče pojedinaca, postoji niz mera prve pomoći za one koji su prošli kroz traumu. Pre svega savet je da provode vreme sa ljudima koje vole, da nađu vremena za sebe, da se drže rutine, imitiraju normalan život, planiraju i organizuju dan. Da govore o tome kako se osećaju i šta se dogodilo kad osete potrebu i kad su spremni da rade stvari koje ih opuštaju. Psihološka podrška ne sme da stane za nekoliko nedelja. Potrebno je da i u narednim mesecima neprestano bude na raspolaganju traumiranima.SAVETI PSIHOTERAPEUTA Članovi porodice i prijatelji onih koji su doživeli traumu treba da ih ohrabruju da se staraju o sebi, da uspostave rutinu, da uživaju u nečemu. Treba im ponuditi pomoć, slušati ih pažljivo, ali izbegavati rečenice: „Znam kako ti je“, „Biće sve u redu“. Ne treba davati primere iz svoga života. Valja izbegavati velike odluke. Postepeno suočavanje sa time šta se dogodilo će pomoći u suočavanju sa traumatskim iskustvom. Ne treba da rade ništa što ne bi dozvolili svojoj deci - da koriste alkohol ili sami sebi „prepisuju“ sredstva za smirenje. * Šta je savet onima koji su doživeli traumu? Kako nastaviti život kada je sve što je decenijama građeno - uništeno? - Treba se podsetiti da je život najveća vrednost. Čak i kad je sve nestalo, otišlo, ipak smo živi. Najgore su situacije gde su roditelji ostali bez dece, jer su upravo njihova deca produžetak i smisao njihovog života. Svako će morati da pronađe novi smisao. Ukoliko to ne mogu sami, obavezno treba da potraže pomoć stručnjaka, koji će u velikom broju biti na raspolaganju svima. Negde će pomoći psihoterapija, dakle, razgovori sa terapeutom, a negde će pomoć biti i lekovima. * Kako bi ova dramatična situcija mogla da se odrazi na celokupnu zajednicu? Niko, pa ni oni ispred malih ekrana, nisu ostali ravnodušni. - Postoji nešto što bismo mogli da nazovemo fenomenom doticanja dna. A to je momenat koji bi društvo upravo moglo da iskoristi. Naime, u situaciji kada više nema gde da se tone, prirodno je da se odgurnemo od dna i krenemo da isplivamo na površinu. Ovo bi trebalo da bude taj trenutak, da se pokrenemo kao društvo sa mrtve tačke i krenemo da nešto menjamo i rešavamo. * Kakav je značaj velikog talasa solidarnosti čiji smo svedoci? - Izuzetno veliki. Ako je i bilo sumnje naročito u mlade da su spremni za solidarnost, da mogu da saosećaju i bave se tuđim problemom, sada su svi razuvereni. Vrlo je bitno da se ta snaga, ta energija ne propusti, već usmeri i iskoristi na pravi način. Zašto da ne, pa i pokretanjem omladinskih radnih akcija!
Pogledaj vesti o: Poplave

Nastavak na Večernje novosti...