Izvor: Politika, 09.Jun.2014, 09:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reka ne može da zameni deponiju
Zapaljena cigareta u pogonima rafinerije po opasnosti je ravna bacanju smeća u vodu i divljoj gradnji u priobalju, a upravo je to jedan od razloga što je ciklon „Tamara” nedavno ostavio pustoš
Bujične poplave senajčešće dogode od svih nepogoda i prirodnih katastrofa na teritoriji Srbije, čije tri četvrtine zahvataju bujični slivovi. Pa ipak, poslednjih decenija je protiverozivna zaštita u našoj zemlji bila zanemarena, jer je država štedela upravo na toj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oblasti.
– Ne verujem da je katastrofična pojava koja nas je zadesila prošlog meseca mogla da se predupredi, budući da je reč o retkom meteorološkom fenomenu, ali destruktivnost poplava, broj žrtava i materijalna šteta svakako bi bile manje da smo imali određene preventivne aktivnosti – kaže za „Magazin” dr Ratko Ristić, profesor na Katedri za bujice i eroziju Šumarskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Bujične poplave koje nastaju u brdsko-planinskom području razlikuju se od poplava na velikim rekama: ove druge je moguće najaviti i pratiti, pa, recimo, nekoliko dana unapred možemo znati šta će se dešavati u Beogradu što se tiče nivoa Save i Dunava.
– Na bujičnim tokovima kakvi su Topčiderska reka, Kolubara u svom izvorišnom delu i njene pritoke Obnica, Jablanica, Turija, Beljanica... od trenutka kada počne jaka kiša, pa do trenutka kada se formira poplavni talas, prođe samo nekoliko sati – objašnjava profesor. Imamo, dodaje, kvalitetnu meteorološku najavu, ali ne i odgovarajuću ranu najavu na bujičnim slivovima.
Zaštita železničke pruge
Početak poslova u oblasti zaštite od erozije i bujica vezan je za izgradnju železničke pruge Beograd – Skoplje – Atina: prvi radovi na uređenju bujičnih tokova izvedeni su 1907. godine u Grdeličkoj klisuri, u cilju zaštite železničke pruge. Sistematski rad šireg obima na zaštiti od bujica počeo je 1928. godine, kada se pristupilo uređenju bujičnog toka Kalimanske reke u Vladičinom Hanu.
– Razočarava da smo pre pola veka imali mrežu vodoprivrednih organizacija „Erozija” raspoređenu po čitavoj Srbiji (u Loznici, Valjevu, Užicu, Požarevcu, Nišu, Vranjskoj banji, Kraljevu, Knjaževcu i Kragujevcu), svaka je imala kvalitetne inženjere, odlično obučene radnike i određen nivo mehanizacije, ali su od 90-ih godina presahnula sredstva iz državnog budžeta za finansiranje ovih organizacija. Neke su do sada već propale, neke su privatizovane, neuspešno, neke još postoje. Trebalo bi da te organizacije ponovo budu u državnom sistemu finansiranja – smatra naš sagovornik.
Eroziona zaštita zahteva uređenje slivova, a to znači primenu bioloških mera za očuvanje zemljišta, kao što su pošumljavanje goleti, zatravnjivanje, melioracija degradiranih šuma i livada.... Takođe i kontrolisani broj stoke kako bi se izbeglo sabijanje zemljišta i uništenje vegetacije, što smanjuje njegovu moć da upija padavine, pa one otiču po površini terena, pokreću čestice zemljišta, koncentrišu se u potočnim i rečnim koritima inajzad formiraju bujičnu poplavu.
– Novac za zaštitu od erozija i za zaštitu od poplava može se obezbediti na različite načine, a jedan od najefikasnijih jeste da se u nadležnost vodoprivrede premesti eksploatacija šljunka i peska, što predstavlja unosan posao koji je sada skoro 90 odsto van ikakve kontrole države, koja bi morala da za to naplaćuje porez, takse i naknade. Drugo, vodoprivredi bi trebalo vratiti mogućnost da naplaćuje naknade za korišćenje vodnog zemljišta (u zoni u priobalju), sada sve to ide u budžet grada ili države i troši se za druge namene) – kaže profesor.
Potrebno je promeniti i Zakon o vodama, dodaje.
– On je loš, jer o vodama prvogreda (Savi, Dunavu, Tisi, donjim tokovima Velike i Južne Morave, koje nisu bujične) brine Republička direkcija za vode i javno preduzeće „Srbijavode”, dok su vode drugog reda (manje reke i potoci, bujični tokovi) u nadležnosti lokalnih samouprava koje su u obavezi da finansiraju projektovanje, izgradnju i održavanje antierozivnih i protivbujičnih objekata. Na taj način država je samu sebe „amnestirala od odgovornosti” i jednostavno sve prebacila na opštine, a koliko su one sposobne da se time bave sada smo videli – smatra naš sagovornik.
On ističe da se stručnjaci za uređenje bujica i zaštitu od erozije školuju na Šumarskom fakultetu, tako dasu osposobljeni da rešavaju pitanje bujičnih poplava, erozije zemljišta i integralnog uređenja slivova bujičnih vodotokova.
– Opštine koje imaju takve stručnjake, a trebalo bi da ih ima svaka, ublažile su probleme, kao što je slučaj sa Užicem. Takođe je potrebno da se napravi katastar bujica Republike Srbije i sistem za ranu najavu bujičnih poplava (to su instrumenti koji se lociraju na bujičnim slivovima). Jedini koji radi, ali u eksperimentalnoj fazi, nalazi se na Topčiderskoj reci u Beogradu. Procena je da bi trebalo bar 100 tih sistema za ranu najavu bujičnih poplava. Za sve to je potrebno po 4,5, to jest ukupno devet milionaevra. Preliminarna prognoza šteta od ovih bujičnih poplava je oko milijardu evra, čak do milijardu i po evra! – naglašava dr Ristić.
Takođe je potrebno na republičkom nivou, u okviru postojeće Direkcije za vodu, formirati samostalnu jedinicu za zaštitu od erozije i uređenje bujica. Ovaj sistem koji bi trebalo ponovo da uspostavimo, imaju Austrijanci, Francuzi, Česi. Oni imaju i slične probleme, kao i Srbija, primećuje ekspert.
Stanovništvo Srbije u ugroženim krajevima u mnogo slučajeva je i samo doprinelo da poplave imaju ovako destruktivni karakter.
– Prvi razlog je potpuni urbanistički haos. Gradi se nekontrolisano u zonama gde može da dođe do plavljenja, jer se ne rade elaborati koji definišu plavne zone. Povika je na divlju gradnju, a često se gradi i legalno na osnovu dozvola lokalnih samouprava koje izdaju ljudi koji jednostavno nisu kompetentni da sagledaju problem. Drugi je komunalni haos. Ljudi u Srbiji imaju neodoljivu potrebu da svoje đubre bacaju u priobalje i u rečno korito, čime značajno redukuju proticanje vode, i inspekcije bi to morale strože da kažnjavaju – kaže dr Ristić.
Kada se posle poplava ponovo uspostavi normalan život, smatra ovaj stručnjak, trebalo bi odmah krenuti na sanaciju i uređenje rečnih korita i slivova, a deo toga je i pošumljavanje goleti.
Pošumljavanje je, po rečima dr Vladana Ivetića sa Šumarskog fakulteta, najefikasnija mera za obnovu erozijom ugroženih zemljišta.
– Šume i šumsko zemljište imaju sposobnost da regulišu oticanje, pre svega upijanjem i privremenim ili trajnim zadržavanjem velike količine vode. Ovim se umanjuju ili potpuno otklanjaju uslovi za nagla i poplavna oticanja vode sa velikih područja – kaže Ivetić i dodaje da, nažalost, pošumljavanja nisu obavljena ni u obimu predviđenim Prostornim planom Republike Srbije iz 1996. godine, koji je napravljen za period do 2010. godine. Trenutne aktivnosti ukazuju da se neće ispuniti ni ciljevi iz Prostornog plana donetog 2010. godine. Pored tog plana postoje i brojni akciona dokumenta koji se nažalost iz finansijskih razloga ne ispunjavaju u potpunosti.
Prema rečima našeg sagovornika, razlog za to je činjenica da su pošumljavanja relativno skupa, prosečna cena pošumljavanja jednog hektara je oko 1.500 evra (mada kod velikih programa pošumljavanja Srbija možemo računati na podršku međunarodnih institucija).
– Dobra ideja je bilo i osnivanje Fonda za unapređenje opšte korisnih funkcija šuma. Međutim, pojedinim privrednicima je smetalo odvajanje u iznosu od 0,025 odsto pa fond nije zaživeo – kaže dr Ivetić.
U Srbiji bi trebalo pošumiti još oko milion hektara, od čega je velika većina šumskog zemljišta u privatnom vlasništvu (šumsko zemljište u državnom vlasništvu je pošumljeno u zadovoljavajućem procentu) i to na mahom nepristupačnim terenima. Zato je veoma važno obnoviti rad Goranske organizacije.
Slavica Berić
objavljeno: 09.06.2014.
Pogledaj vesti o: Poplave
.jpg)
