Izvor: Večernje novosti, 14.Jun.2014, 22:11   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Poplave spojile Obrenovčane i Svilajnčane

Mirno, maleni, i ovde si u domaćinskim rukama. I, to, kakvim... - Polako, jagnje moje... dajte tog ječma da se osoli i smiri. Poljane kod Obrenovca, pred kućom porodice Pantić kojoj su poplave podavile svu stoku, ljudi istovaraju kamion. Registracija - Svilajnac. Susret domaćina povezanih, manje-više, istom sudbinom. Istom mukom. Zato jedni druge najbolje razumeju. S jedne strane Dragoljub Pantić, domaćin ovdašnji. Jedva govori. - Od vas je, prijatelji, ovo i previše. Ni vas >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << poplava nije poštedela. S druge strane nemerljiva ljudska humanost. Bezgranična solidarnost. Užurbano se prazni kamion. Osmorica svilajnačkih domaćina udružili se da pomognu Dragoljubu Pantiću. Da mu ublaže nesreću. Podele muku. Vrate veru u dobrotu, kada ga je priroda izdala. Da ovaj stočar, najbolji u Poljanama, nastavi život, ako je to moguće. Za sinove, za petoro unučadi. - Mislio sam da nikada neću zaplakati, a eto, pod stare dane moram da plačem - kaže Dragoljub Pantić. - Plakao sam za kravama. Šesnaest ih je voda podavila. I ostalu, sitnu stoku. A ne znam kako je ovo june preživelo. Jedino. Sad me dirnula ova dobrota. U nesreći se pokazuju ljudi. Unuka Jelena, peti razred, zagrlila dedu. Propinje se da mu obriše suze.A KOMŠILUK KADA je Pantićima stradalo „blago“ (tako se ovde govori za stoku), komšije čija su domaćinstva manje poplavljena, bili su na nogama. Pritekli u pomoć. Pantići beleže svakog, poimence, ne žele nikog da izostave. Iz podužeg spiska, mi izdvajamo: Milan Todorović Pantićima darovao kravu. Dejan Ivanić - kravu i tele. Boban Perić iz Lisopolja - junicu i vepra. - Kaži, deko, da mi se udavio i moj Šapa. Volela sam tog našeg psa. Udavila se i mačka Mara sa mačićima. Kaži ti, bako - govori Jelena babi Milosavki. - Mogla je mačka da se spase, sigurno, ali nije htela da ostavi mačiće. Eto, mačka neće da ostavi svoje, a neke majke danas ostave decu - onako, govori Dragoljub. A hteo bi... ko zna šta bi sve želeo da kaže u ovom trenutku? - Ponajviše to da se nikako ne snalazim. Kao da nisam onaj od pre. Zbunjen sam. Vidite li vi ovu ljudsku dobrotu. Lanac dobrote pokrenuo je Nenad Aćimović, stočar iz Lukovice kod Svilajnca. Kad je saznao o stradanju Pantića, okupio je prijatelje. On je poslao telence Pantićima u Poljane. Pridružio mu se Dragiša Nikolić, Dragoljubu poklonio jagnje. A Goran Marković - nazimicu i 200 kilograma koncentrata. Mile Ćosić - isto toliko ječma. Milan Živanović 250 kilograma kukuruza. Dr Vlado Rajković, poznati stočar iz Svilajnca, obezbedio je kamion da sve stigne do imanja Pantića. A Dragan Radisavljević poslao je odeću. - Najvažnije je da je sve od srca - kaže Nenad Aćimović. - Da se, mi, u nesreći ne zaboravimo. - Najvažnije je da ima ljudi. Tako je lakše - ponavlja Dragoljub Pantić i poziva sve, u kuću, na posluženje. Lepo imanje Pantića. Na zaravni, nove kuće Dragoljubovih sinova. Dragana i Saše. Između trešnja belica, savila se od plodova. Sve se, polako, otima vodi. Bila je do prozora. Do polovine stabala topola. I, sve polako, vraćaju vredni domaćini Pantići, uz pomoć ljudske dobrote. Zato, zbog tih lepih ljudskih lica, ovu priču ne damo zaboravu. Na kraju, Dragoljub Pantić nam kaže: - Znate šta bih vas zamolio... da napišete ovako. Neka ljudi više ne šalju pomoć. Ne želim da imam više nego što sam imao. Eto, to bih vas zamolio. STALNO SE PREISPITUJEM - SVI smo mi, Pantići, vezani za zemlju. Za stoku. Volimo selo. Miris njive nam je u krvi. Tako nam je ostalo od starina, otkad pamtimo - kaže Dragoljub Pantić. - A vidite, ni puta nemamo. Ne mogu da se dogovore Opština i Grad čija je nadležnost put preko Poljana. I sad, kao nikad, preispitujem se da li sam pogrešio što sam i sinovima tu ljubav usadio da ostanu ovde. Pitam se da li sam ih izdao, prevario, da ni put do kuća nemaju.

Nastavak na Večernje novosti...