Izvor: Politika, 09.Jun.2014, 09:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Njega zovu kad priroda podivlja
Poplave, požari, zemljotresi, snežni smetovi, eksplozije opasnih materija... za ovog čoveka su već 24 godine svakodnevni posao, a on mašta da se posveti mirnom profesorskom zvanju i umesto ljudskih tragedija sluša – studente
i na terenu, sa specijalističkim timom za spasavanje na vodi
Jedno od lica koje se prošlog meseca na snimcima sa terena najčešće viđalo za vreme katastrofalnog potopa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Srbiji bilo je zabrinuto i umorno lice Predraga Marića, načelnika Sektora za vanredne situacije. Takav mu je posao: pojavljuje se u javnosti, nažalost, onda kad našu zemlju pogode strahote poput poplava, požara, zemljotresa, snežnih smetova, eksplozija opasnih materija... Ni svoj pedeseti rođendan, 14. maja, nije proslavio sa porodicom, već među žrtvama poplava.
– Kad sam 1990. diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, mislio sam da ću biti sudija ili advokat. Tražeći posao, javim se i na konkurs kod braće Karić. Pitaju me: „Sine, a da li ti znaš da praviš pare?”. I tu shvatim da su moje sklonosti i sposobnosti drugačije od posvećenosti zarađivanju – kaže Predrag Marić.
Njegov sad već pokojni otac Đuro (rodom iz Trebinja) dugo je radio kao inspektor kriminalističke policije, pa mu je pomogao da se zaposli u Upravi za protivpožarnu i preventivno-tehničku zaštitu. Tako je Predrag prvi put stupio u svet vatre, vode, snega i ostalih nepogoda, u kojem će u sebi otkriti mnoge osobine za koje nije ni znao da ih poseduje, pomoći stotinama ljudi u nevolji i zaslužiti njihovu zahvalnost, ali i odanost, poštovanje i privrženost kolega u Sektoru za vanredne situacije.
Naročito u potopu koji je zadesio Srbiju posle raspojasane „Tamare”.
– Bilo je to 11 dana pakla. Svaku lošu vest smenjuje još gora. Borimo se protiv bujica, suočavamo sa ljudskom patnjom i gubicima, strahom i besom, sustižu nas umor i nesanica, pogađaju strašne sudbine kojima smo svedoci. Nikad neću zaboraviti vapaje majki iz Obrenovca koje ne znaju šta je sa njihovom decom zarobljenom u poplavljenoj školi. Još me proganja smrt našeg čoveka iz Topole, jednog od onih heroja koji nisu razmišljali o sopstvenom životu kad su spasavali tuđe – kaže Predrag.
U njegovom poslu, nažalost, ovakve priče su previše česte. Jednom će ih, premišlja, možda sakupiti u knjigu.
– Sećam se, recimo, požara koji je 2008. godine izbio u pogonima „Galenika Fitofarmacije” u Zemunu. Nije bilo žrtava, ali je dvadesetak ljudi primljeno u bolnicu zbog intoksikacije i opekotina. Tada još nismo imali svu neophodnu opremu, i kad sam video plamen i otrovni dim nošen vetrom, zaista sam se uplašio i za svoje ljude, i za stanovnike okolnih naselja. Pamtim strahote zemljotresa u Kraljevu pre pet godina. Zastrašujući su bili i lanjski šumski požari, koji su ostavili pustoš na stotinama hektara. Šteta bi sigurno bila manja da smo imali više helikoptera (na raspolaganju su nam bila tri i još tri poljoprivredna aviona) i terenskih vozila – primećuje Marić.
Na pitanje koja mu se, od svih elementarnih nepogoda sa kojima se suočio, čini najstrašnijom, odgovara – poplava. Mada, dodaje, najveći rizik je i dalje požar, jer najviše ljudi tu strada (ali ne od plamena, već od dima), a odnos stanovništva prema opasnosti od vatre je veoma nemaran.
– Poplava koja je ovog maja zadesila Srbiju bila je kataklizma svetskih razmera. Iako smo bili dobro opremljeni, uključili vojsku i sve službe MUP-a, imali veliku pomoć volontera i stručnjaka iz zemlje i inostranstva, iako je bilo neverovatne solidarnosti i maksimalnog angažmana, ipak je bilo mnogo ljudskih žrtava. Preventiva je bila loša. Još će se razlozi analizirati, ali jasno je da se tu nešto mora menjati: postoje tri javna preduzeća za upravljanje vodama, opštine se ne bave održavanjem i čišćenjem kanala (mada, moram da istaknem izuzetke, neke su to zaista dobro radile), divlja gradnja već decenijama ugrožava priobalje, a građani bacaju u reke sve i svašta... Šteta bi bila sigurno 40 odsto manja da bujica nije nosila to đubre! – uveren je naš sagovornik.
Sad je najstrašnije prošlo, kaže, ali biće potrebno mnogo vremena da se posledice poplava otklone i da se svi smirimo i oporavimo posle svega što smo preživeli.
Običan čovek na neobičnom poslu
Taj proces, u Marićevom slučaju, znači pre svega da se dobro odmori, ispava, da najzad posveti malo vremena svojoj majci Milici (koja je, inače, u gipsu!), ćerkama iz prvog braka (Mina ima 20 godina, studira Fakultet političkih nauka, a Dunja ima 14 godina i svira violinu), kao i životnoj partnerki i njenom osmogodišnjem sinčiću Nikoli. Moraće da obavi i neke lekarske preglede („naredila doktorka, nakon što me je videla na TV!”), koji čekaju i njegove kolege i ostale profesionalce angažovane u borbi protiv vodene stihije. A u međuvremenu bi trebalo pripremiti Sektor za vanredne situacije za moguće nove nevolje sa nepredvidivom prirodom, kao što su potresi i požari.
U „mirnodopskim” uslovima Predrag već godinama, najčešće nedeljom, svira gitaru s prijateljem Mocom, „za svoju dušu”, smišljaju pesme, ponekad nastupaju pred drugarima. Nekada je svirao i sa ćerkom, sad i za to ponestaje vremena.
– Ja sam, u suštini, jedna sasvim obična, skromna osoba koja voli miran porodični život, uživa u muzici, druženju, čitanju. Nisam „kafanski čovek”, pa me umor lako stigne. Trudim se da živim zdravo, što baš u ovom poslu i nije lako. Stres je toliki da, priznajem, jedva čekam kraj mandata, za malo manje od tri godine. Maštam o tome da se posvetim profesuri. Trebalo bi uskoro da privedem kraju doktorske studije na Fakultetu bezbednosti – navodi Marić, koji je u međuvremenu završio specijalističke studije na temu „Terorizam, organizovani kriminalitet i korupcija” (na beogradskom Pravnom fakultetu) i master studije o „Specifičnosti upravljanja vanrednim situacijama nastalim kao posledica terorističkih akata”.
Vajka se da su svi već počeli da ga poistovećuju sa strukom, niko mu ne nudi ništa drugo, mirnije. „Ko u Srbiji radi ovaj posao tri godine, kao da ga radi 25 godina u Švajcarskoj!”, veli.
Jedan broj za sve nedaće
Omiljen među kolegama i saradnicima, Marić važi za vrednog, dobro organizovanog, posvećenog, skromnog i iskrenog čoveka, koji jednako posvećuje pažnju i struci i ljudima sa kojima radi. Svestan je da dobar deo njegovog posla čini i ono „između” borbe sa vodenom, vatrenom i snežnom stihijom, a to je – obaveštavanje i upozoravanje javnosti. A da to izuzetno dobro radi potvrđuje i nagrada „Komunikator godine”, koju mu je ovih dana uručiloDruštvo Srbije za odnose s javnošću.
– To je za mene velika čast i podsticaj. Mada, od detinjstva sam naučen da uspeh i vrednost onoga što radim procenjujem na osnovu praktičnih rezultata, a ne priznanja i nagrada. Iako sam jedinac, roditelji me nisu razmazili. Oboje su radili težak i odgovoran posao, otac u policiji, majka u smederevskoj železari, pa su i na mene preneli takav odnos prema životu – kaže Marić (inače rođen u Smederevu, gde je završio osnovnu i srednju pravno-birotehničku školu).
Zato svoje planove o mirnim profesorskim danima za koje se, uzgred, već odavno priprema, odlaže dok ne okonča poduhvat u koji se već upustio, a to je da modernizuje, opremi, kadrovski ojača i na svaki drugi način poboljša Sektor za vanredne situacije. Kakve su mu ideje na umu?
– Moramo u svim oblastima da pojačamo preventivu. Pored ostalog, to znači da u civilnu zaštitu uključimo dvostruko više ljudi, odnosno bar 8.000; da prevaziđemo 35 godina diskontinuiteta u obrazovanju školske dece u civilnoj zaštiti (da nauče kako da se sačuvaju i kako da pomognu drugima u vanrednim situacijama); da uvedemo jedinstven telefonski broj za vanredne situacije, u svetu je to 112, kojim se istovremeno obaveštavaju policija, vatrogasci i hitna pomoć)… – nabraja Marić.
A ćerke, gitara i doktorske studije?
Moraće da sačekaju. Opet.
----------------------------------------------------
Francuski orden za „Naj-Beograđanina”
Predrag Marić je karijeru počeo 1990. godine u Upravi za protivpožarnu i preventivno-tehničku zaštitu. Na mesto načelnika Odeljenja za inspekcijski nadzor u Upravi protivpožarne policije postavljen je 2003. godine. Zamenik načelnika te Uprave postao je 2004, a naredne godine načelnik. Jula 2006. raspoređen je na mesto savetnika ministra unutrašnjih poslova, maja 2007. imenovan je za pomoćnika ministra unutrašnjih poslova – načelnika Sektora za vanredne situacije, na čijem osnivanju je bio posebno angažovan, a 2012. mandat mu je produžen na još pet godina.
Dobitnik je više priznanja, pored ostalih 2004. Prve nagrade za Dan Ministarstva, nagrade „Naj-Beograđanin” za 2009. godinu koju dodeljuje Studio B, kao i francuskog ordena Nacionalnog reda za posebne zasluge u rangu viteza, koji mu je pre pet godina uručio ambasador Francuske u Srbiji, za Marićev izuzetni doprinos prilikom formiranja Sektora za vanredne situacije i saradnju dve zemlje u ovoj oblasti.
Govori engleski i francuski jezik. Autor je knjiga „Terorizam i organizovani kriminal”, „Upravljanje vanrednim situacijama” i „Promet eksplozivnih materija”, kao i priručnika „Upravno-inspekcijski nadzor u oblasti zaštite od požara”. Po pozivu je držao predavanja na Fakultetu bezbednosti, Akademiji za diplomatiju i bezbednost, Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i Kriminalističko-policijskoj akademiji u Beogradu.Završio je kurs za krizni menadžment u NATO školi u Nemačkoj i specijalizovani kurs za policijske službenike o kontroli prometa nuklearnog oružja u organizaciji Ambasade SAD u Beogradu. Neko vreme je bio kontakt osoba za NATO za vanredne situacije, član Nacionalne komisije za izdavanje uvozno-izvoznih dozvola za oružje i eksplozive, a u periodu 2003–2005. bio je član ekspertske grupe za pripremu Nacrta zakona o prometu vojne opreme i robe dvostruke namene.
----------------------------------------------------
Kad je bilo najteže...
U poplavama koje su zadesile Srbiju od 14. do 26. maja ove godine evakuisano je 31.879 lica sa ugroženog područja. Smešteni su u 136 prihvatnih centara. U akcijama zaštite i spasavanja bilo je angažovano 3.150 vatrogasaca spasilaca i šest specijalističkih timova za spasavanje i rad na vodi, kao i drugih jedinica MUP-a (Žandarmerija, šest helikopterskih jedinica,protivterorističke jedinice, specijalneantiterorističke jedinice, policija), zatim pripadnici Vojske Srbije, Crvenog krsta Srbije i Gorske službe spasavanja, kao i 21 spasilački tim iz 13 zemalja (Rusije, Belorusije, Slovenije, Bugarske, Danske, Češke, Nemačke, Rumunije, Austrije, Francuske, Mađarske, Makedonije i Crne Gore) sa opremom.
----------------------------------------------------
Sektor za vanredne situacije
Služba kojoj je Predrag Marić posvetio prethodnih sedam godina svog života nastoji da izgradi, održi i unapredi sposobnost čitave nacije da preventivno deluje na rizike, dapomogne u krizama i ublaži posledice od različitih katastrofa koje mogu pogoditi naš region. On objedinjuje sve postojeće resurse u zaštiti, spasavanju i reagovanju u vanrednim situacijama. Srcesektora čine pripadnici operativnih vatrogasno-spasilačkih jedinica:u svakom momentu njih 3.000 je spremno da pruži svoj maksimum u zaštiti i spasavanju građana u Srbiji. Tu su i specijalistički timovi za spasavanje u slučaju zemljotresa, poplava, saobraćajnih nesreća i tehničko-tehnoloških udesa sa opasnim materijama. Sektor za vanredne situacije u svom sedištu ima Biro načelnika Sektora, Upravu za preventivnu zaštitu, Upravu za vatrogasno-spasilačke jedinice, Upravu za upravljanje rizikom, Upravu za civilnu zaštitu i Nacionalni centar za vanredne situacije.
Na lokalnom nivou ima 27 organizacionih jedinica: četiri Uprave za vanredne situacije u Beogradu, Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu, i 23 Odeljenja za vanredne situacije u Boru, Valjevu, Vranju, Jagodini, Kikindi, Pančevu, Sremskoj Mitrovici, Užicu, Šapcu, Kraljevu, Leskovcu, Novom Pazaru, Pirotu, Požarevcu, Prokuplju, Čačku, Prijepolju, Smederevu, Subotici, Somboru, Zaječaru i Zrenjaninu.
Aleksandra Mijalković
objavljeno: 09.06.2014.
.jpg)
