Izvor: Politika, 21.Maj.2014, 12:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Nikola Tesla”, Urovci
Najveća srpska elektrana nalazi se u ataru ovog sela u kojem su ostali samo ljudi najjačih živaca
U obrenovačkoj opštini poplavni talasi dolaze, prolaze, nadiru, a sa njima i dramatične vesti i glasine koje se pronose. Nije teško samo onima koji su ostali na poplavljenom području već i ljudima koji su izbegli.
„Ovde sam u Žarkovu sa snajama i unucima, a sinovi su mi ostali u selu Urovci, kilometar iza Termoelektrane ’Nikola Tesla’. Sinoć sam pretrpela >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << veliki šok. Stizale su informacije da će se ceo Obrenovac evakuisati, da će se Sava izliti i da svi moraju da odu. Sa sinovima nisam mogla da stupim u kontakt, nisam znala šta se dešava, jer je jako teško sve ovo podneti ako informacije nisu precizne”, kaže Anđelka Marjanović, koja je kao dete odrastala u dvorištu gde se sada nalazi dimnjak Termoelektrane „Nikola Tesla”. Iako je fabrika struje podignuta na njenoj zemlji, niko od njene šestočlane porodice ne radi, a poplave su stigle kao nova velika nevolja, jer prete da ugroze i imanje koje su posle iseljenja podizali decenijama.
Juče ujutro je odahnula kada je saznala da je sa njenim sinovima Dejanom i Vladom sve u redu.
„Rekli su mi da su oni i još nekoliko preostalih meštana dobro, imaju struju, vodu, obilaze i čuvaju i svoju stoku i ostalih Urovčana koji su izbegli. Međusobno se ispomažu, šale se, sve kao za vreme bombardovanja, i veruju da su i dalje sigurni u zaleđu elektrane”, kaže zabrinuto naša sagovornica.
I potpisnik ovih redova se do pre dva dana nalazio u ovom delu opštine Obrenovac i imao je prilike da razgovara sa ljudima koji su ovde boravili, na pola kilometra od ogromne, džinovske grdosije s dva visoka dimnjaka koja proizvodi struju za pola Srbije. Velika bitka traje da se elektrana sačuva, i to je jedan od prioriteta borbe sa poplavama. Za sada se ljudi uspešno suprotstavljaju prirodi, ali nikada ne možete biti sto posto sigurni.
Voda je bila došla do nekoliko najisturenijih kuća. Ljudi su stajali u grupi i pričali. Žalili su se što nema onako dobro organizovanih mesnih zajednica kao nekada. „Čujemo svašta, neko kaže ovako, neko onako, ne znam kad će stići voda, hleb, da li treba da idem, da li da ostanem.”
Urovčanin Dragan Milanović Ćamil je odlučio da se na svoj način bori sa stihijom koja je pretila njegovom dvorištu. Sedeo je pored puta, pijuckao „ljutu”, domaću, i gledao u vodu kao da joj preti da se zaustavi. Kad bi zazvonila zvona na Crkvi Svete Petke, koja je od njegove kuće podjednako udaljena kao i fabrika struje, ustajao bi da se prekrsti. I svi koji su sa njim u društvu, koji su zastali da proćaskaju i popričaju, uradili bi isto kao i on. Kao po komandi prvo pogledaju u veliki krst na vrhu crkve, a zatim se okrenu desno ka visokim dimnjacima. Rakija prokliza niz grlo.
Jedan od Urovčana, Zoran Lukić Gacur odlazi po prase. „Imam vijetnamsku rasu, donosim ga da uredimo i ispečemo.”
Kolubara se povlači. Valja proslaviti. Jedna reka manje. Ostaje samo Sava za brigu. „Malo li je”, čujemo odgovor.
Buka, prolazi traktor, iza njega spasilačka ekipa u ogromnoj prikolici.
„Gde je taj čovek što se popeo na štalu zbog poplave. Tražio je pomoć?”, viče traktorista.
Upućuju ga na Brgule. Verovatno je tamo. To je zaselak u susednom selu Ratari koje je bilo ugroženo. U svakom selu ima viših i nižih delova, negde se živi normalno, a već posle kilometar-dva odvija se prava drama. A Obrenovac ima više od dvadeset sela u kojima živi više stanovnika nego u samom gradu. Nisu samo Urovci uz Savu i sa elektranom u svom ataru, TENT B je u Ušću, blizu su i Skela, Ratari, Krtinska, Grabovac, Trstenica, pa mnogo sela uz Kolubaru...
Neizvesnost i strah lebde u vazduhu. I kada je bilo bombardovanje pre petnaest godina, čim bi se čuo neki veliki tresak Urovčani bi istrčavali iz svojih kuća pitajući se glasno da li je raketa pogodila elektranu, jer bi to značilo veliki katastrofu. Sada je pitanje isto, samo što opasnost donose talasi koji se neprestano smenjuju.
I teško je znati kad će da naiđu. Taman kad je vijetnamsko prase bilo pečeno, preko terase na kojoj se hladilo preleteo je helikopter. Nove alarmantne vesti, evakuacija. Probila brana. Svako se pita za sebe: „Otići ili ostati?” Samo neki su spremni i za igru jakih živaca, kao u pokeru. Pobediti glasine i dezinformacije, zaštititi imovinu, sačuvati stoku u koju je puno uloženo i, ako zatreba, pobeći na vreme. Kako biti pametan?
Specijalno opremljeni timovi u Urovcima vode bitku da se TE „Nikola Tesla” sačuva i osposobi za proizvodnju. U selu je ostalo je samo nekoliko meštana. Čuli smo se sa njima. Rekli su nam da su sve kuće suve, stoka pase na uzvišenju, a vijetnamsko prase je istog ukusa kao i naše, samo manje masno. Mast mu je – kao voda.
Dragoljub Stevanović
objavljeno: 21.05.2014.
