Izvor: B92, 01.Jun.2014, 14:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nezavisnost je kad vas većina mrzi
Kolega Saša Mirković pre nekoliko dana reče da je „istorija naše kuće određena zabranama”, kaže Veran Matić, jedan od osnivača Radija B-92 pre 25 godina, a danas predsednik Odbora direktora i glavni i odgovorni urednik B-92, kao i predsednik UO Fonda B-92. Jer od radio-stanice, B-92 je prerastao u kompaniju koja, osim radija, danas ima TV, veb-sajt, dok njeni osnivači razvijaju i održavaju još Fond B-92, Kulturni centar „Reks”, izdavačku delatnost.
Četvrt veka >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Radija B-92 bilo je 15. maja, upravo kad se Srbija borila sa poplavama, pa je Matić razumljivo najviše bio posvećen radu Fonda B-92 koji se odmah priključio prikupljanju humanitarne pomoći za stanovnike sa poplavljenih područja, ali nastavio i kada je javljeno da je Crveni krst preuzeo kompletnu brigu oko humanitarne pomoći.
"Nema centralizacije pomoći", kaže Veran Matić. "Svako ima neko svoje mesto. Mi u Fondu B-92 radimo tako što praktično zaobilazimo velike institucije i dostavljamo direktno pomoć onima kojima je potrebna, jer uvek ima prostora za dopunu i korekciju. Razmere elementarne nepogode su tolike da niko ne može sam regulisati proizvedene probleme. Mi smo u početku, kao i svi, krenuli sa akcijom šireg tipa. Danas je to već suženo na onaj prostor u kojem smo dokazano najbolji, a to je bitka za najmlađe: od obnove njihovih soba, preko krevetaca, kolica, slikovnica, igračaka, odeće, pelena, sredstava za higijenu do neophodne hrane".
Koliko će još aktivnost fonda biti posvećena nastradalima od poplava?
Ova naša aktivnost biće sigurno višegodišnja i ona je komplementarna sa „Bitkom za bebe i porodilišta” koju i dalje vodimo. Pre nekoliko dana imali smo donaciju od oko 100.000 evra za potpunu obnovu još dva porodilišta pored 10 koje smo potpuno opremili, kao i 60.000 dolara za ovu našu novu akciju. Proširujemo broj onih koji se uključuju u akcije pomoći, jer postoje oni koji su rezervisani prema državnim institucijama, a sa Fondom B-92 imali su izuzetno iskustvo kada je reč o efektima pomoći i transparentnosti pošto u svakom trenutku mogu dobiti adekvatne potvrde o realizaciji i o efektima.
A počeli ste pre 25 godina kada se Radio B-92 čuo u „krugu dvojke”, ali je kreirao mišljenje, događaje i posebno estetiku?
„Politika” je tog 15. maja 1989. godine na naslovnoj strani na dva stupca objavila vest da kreće Radio B-92, pored vesti da je Janez Drnovšek postao predsednik Predsedništva SFRJ, a Gorbačov posetio Kinu. U Beogradu je bilo oko 30 stepeni. Ovo govori o tome kako je B-92 bio od početka gotovo stalno između izuzetnog uvažavanja i izuzetnih diskreditacija i ugrožavanja bezbednosti. Promovisali smo nove vrednosti, ali se i veoma posvećeno zalagali za njih svojim radom, što je izazivalo mnogobrojne probleme po sve nas. Profesionalno smo izveštavali, ali i pravili političke, društvene, kulturne događaje.
Delovali smo lokalno sa razvojem partnerskih lokalnih radio i TV stanica, ali i globalno bili poznati i uticajni. Radili smo u veoma primitivnim uslovima, ali i sa neverovatnim inovacijama koje su često postajale svetski modeli. Imali smo izuzetnu slobodu za koju smo se izborili, koju smo sami uzeli, ali i mnoga ograničenja, do potpunog ukidanja slobode sa četiri zabrane, dva puta oduzimanje svega što smo imali, i mojim hapšenjem. U svom najvažnijem periodu je B-92 svakako bio najraznovrsniji i najkreativniji medij u regionu, na šta su ponosni svi oni koji su bar malo bili deo tog duha i tog tima ljudi.
Ljudi koji su bili deo tog duha jesu i najvredniji deo B-92?
Da, ti potpuno oslobođeni ljudi koji su u najtežim uslovima pružali najviše, u najotvorenijem programu za eksperimente, akciju, zastupanje različitosti. Imali smo redovnu emisiju koju je radila LGBT zajednica (kasnije je cela redakcija emigrirala u Amsterdam), zastupali marginalne grupe, pokretali inicijative još 1990. za dekriminalizaciju lakih droga, dekriminalizaciju prostitucije, pored snažnih antiratnih akcija, kulturnih projekata, izložbi, „Rimtutituki”, „Sve predsednikove bebe”, „Samozabranjivanje”, „Miting debelih Srba protiv sankcija”, „Barikadom protiv barikada”... Naša filmska dokumentaristička produkcija osvajala je mnogobrojne nagrade (neprevaziđen je „Vidimo se u čitulji” koji je sniman 13 meseci). Svoj program smo u potpunosti podređivali svim demokratskim protestima, akcijama u zaštiti profesije, globalnim akcijama.
Napravili ste i Anem…
Da, najveću mrežu nezavisnih radio i televizijskih stanica, koja je povezana satelitskim programom i koja je bila kičma marša na Beograd 5. oktobra kojim je mirnim putem svrgnut Slobodan Milošević. Prvi smo u svetskim razmerama upotrebljavali internet za savladavanje političke i medijske represije, upotrebljavali masovno humor protiv diktature. Tu slobodu niko nikada neće moći da oduzme ljudima koji su je stvarali, bilo da su to novinari, bilo slušaoci.
Šta vas je očuvalo?
Imali smo i dodatnu strategiju da ne samo nikada ne pokleknemo i odustanemo već da se vratimo još jači, efikasniji, veći, opasniji, profesionalniji. Četvrt veka velikih izazova bilo je i vreme trijumfa, više pobeda i priznanja nego poraza. Najveći izazov je svakako bio kako očuvati žive glave i zaista sam ponosan što u veoma dramatičnim zbivanjima i situacijama niko od naših zaposlenih nije nastradao. Vodili smo računa i o dostojanstvu svih naših ljudi i neverovatan je podatak da od 1993. godine nikada nije kasnila plata na B-92.
Puno puta smo se razočarali u tadašnju demokratsku opoziciju, u one koji su nas bombardovali, u prijatelje i saveznike koji su pomislili da smo protivljenjem bombardovanju izdali univerzalne principe (a bilo je upravo obrnuto), pa u demokratsku vlast, posle 5. oktobra, koja nije realizovala nikada 6. oktobar, to jest diskontinuitet sa kulturnim i društvenim modelom koji je postavio Milošević. Medijska politika koja je forsirala teoriju o tome da tržište treba sve da reguliše pokazala se kao pogubna, te danas, posle 14 godina od promena, imamo manje demokratskog potencijala u medijima nego tada, manje kulturne, prosvetiteljske uloge, manje energije da se učestvuje u društvenom životu...
I pri tome su životi i dalje ugroženi: Brankica Stanković i vi ste pod policijskom zaštitom?
Ona je pod policijskom zaštitom više od pet, a ja više od četiri godine, jer nam je po procenama bezbednosnih organa život ugrožen. Mi praktično sve to vreme nemamo slobodu kretanja i živimo pod stalnom pretnjom ugrožavanja naše bezbednosti, ali obavljamo sve svoje obaveze. Brankica je pored očuvanja redakcije i emisije „Insajder” uspela da obrazuje i druge novinare, dobila je i bebu, a ja sam preuzeo novi opasan posao vodeći Komisiju za istraživanje ubistava novinara zahvaljujući kojoj će ovih dana biti podignuta prva optužnica za ubistvo našeg kolege Slavka Ćuruvije, a nadam se da će uskoro biti rasvetljeno još jedno od ubistava novinara.
Kako objašnjavate to da i danas ima onih koji B-92 poistovećuju sa „izdajnicima”?
Na političkom i društvenom planu ovu diskvalifikaciju još jedino koriste oni koji sebe nazivaju ultradesničarima. Mislim da je sve manji broj onih koji kvalifikuju B-92 sličnim terminima, a sve više onih koji patriotizam upravo vezuju za organizacije koje se na naš način bave zajednicom. Kritički mediji su veoma važni za razvoj demokratije, za osposobljavanje društva da usvoji univerzalne principe, civilizacijske vrednosti.
Niko ne može da ospori naš društveno korisni angažman, širenje dobročinstva i filantropije, posvećenost humanom i socijalno odgovornom, održivom razvoju. Pogledajte samo koliko je principa koje zastupamo ovu četvrt veka danas prihvaćeno kao dominantna politika. Praktično, gledajući vrednosti koje zastupaju dominantne političke partije i zajednica uopšte, možemo govoriti o pobedi političkog i društvenog koncepta koji zastupamo bez većih kompromisa od početka. Ali nekako izgleda da, kad je reč o poziciji samog B-92, ona krilatica da pobeđujemo u ratovima a gubimo u miru može da se parafrazira da dobijamo u autoritarnom društvu – a gubimo u demokratiji.
Izgleda da nezavisnost nikada nije naročito poželjna?
Nikada nije lako saopštavati ljudima teške istine, suočavati ih sa bolnim činjenicama, sa teškom stvarnošću, sa potrebom da se menjaju, da budu aktivni, angažovani, da se pobune. Uvek smo znali kako da se suočimo sa pokušajima diskreditacija i prvi put kada su nas nazvali izdajnicima, napravili smo bedževe na kojima je pisalo „Ja sam izdajnik”, ponosno ih nosili kao i naši slušaoci, čime smo obesmislili taj pokušaj diskvalifikacije. Takođe smo bili svesni da ne možemo očekivati da nas ljudi vole kada radimo posao osvešćivanja. Veoma brzo smo to artikulisali kroz definiciju nezavisnosti. „Nezavisnost je kada vas većina mrzi.”
Šta bi danas moglo da se nauči iz iskustva B-92?
Mislim da bi iskustvo B-92 bilo dragoceno za samoorganizovanje novih naraštaja kada je reč o stvaranju nekog novog generacijskog B-92, jer je ondašnja naša snaga bila u toj generacijskoj homogenosti. Iskustvo koje smo posle promena imali sa novim finansijskim izazovima moglo bi da bude poučno upravo u smislu stvaranja nekog novog koncepta finansiranja medija.
Današnji izazovi mogu jako pomoći kada je reč o konvergenciji tradicionalnih medija radija i televizije sa vebom, upotrebom „Fejsbuka” i „Tvitera”, blogovima. U osnovi svih tih izazova jeste kako očuvati privrženost objektivnom informisanju, kako očuvati novinarsku i uredničku autonomiju, podstaći kreativnost i društvenu angažovanost. Saradnja između medijskih aktivnosti i aktivnosti Fonda B-92 može biti veoma dobro iskustvo za koncipiranje medijskih strategija u budućnosti, kako bismo imali zaista odgovorne i društveno korisne medije.
Kako vam je delovalo izveštavanje elektronskih medija o poplavama kad su se i neke komercijalne televizije ponašale kao javni servis i izveštavale danonoćno?
Većinom su elektronski mediji odgovorili na humanitarni izazov, a takvo izveštavanje doprinelo je mobilisanju čitave zajednice i međunarodne javnosti. U ovakvim situacijama izazovi su veoma veliki u tome kako pokriti sve poplavom zahvaćene prostore pa su neki ostali van fokusa prvih dana. Ali čini mi se sveukupno da je reakcija medija bila i bolja od one koju treba da pruže državne institucije. Naravno, nedostaje kao i uvek tematska raznovrsnost, adekvatna kritičnost, bilo je dosta stihijskog reagovanja. Mnoge je iznenadila reakcija komercijalnih televizija, moguće i njih same.
Mislim da je obaveza komercijalnih televizija i van vremena elementarnih nepogoda da imaju i unapređuju izveštavanje u službi građana. Ono treba da bude integralni deo programskih šema svih televizija, posebno javnog servisa, naravno. U tom slučaju bila bi veoma važna potpuna posvećenost proizvodnji programa javnog servisa bez eksperimentisanja sa komercijalnim programima kako bi se takmičili sa komercijalnim televizijama. Potpuna posvećenost kvalitetnom informativnom programu, programima kulture, obrazovanja, biznisa, evropskih standarda, siguran sam, otvorila bi put ka uspešnijem funkcionisanju sistema pretplate koji bi omogućio razvoj takve strategije. Onda bi i u ovakvim situacijama javni servis sigurno apsolutno dominirao.
