Izvor: B92, 21.Maj.2014, 11:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

"Nesreća nekog slama, a nekog čini još jačim"

Govoreći o psihološkom stanju nacije posle katastrofe koja je zadesila Srbiju i konstatujući da je čitavo naše društvo preživelo traumu, klinička psihološkinja dr Jelena Vlajković, gostujući u Kažiprstu B92 autorke Suzane Trninić, rekla je da će se sa posttraumatskim stresom svako boriti na različit način, a najbolje razgovorom, i da je ključno znati da izlaz uvek postoji.

Ko su žrtve posttraumatskog stresa, izazvanog >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << poplavama u Srbiji?

U situaciji velikih nesreća i katastrofa praktično su svi pogođeni. U takvim situacijama postoje primarne, sekundarne i tercijarne žrtve. Primarne su ljudi koji su spaseni, sekundarne su oni koji su učestvovali u spasavanju, tercijarne gledaju programe na televiziji i čitaju novine. Celo društvo je preživelo traumu.

Na koji način sve tri grupe prolaze kroz traume?

U svetu postoji posebna vrsta zvana „psihologija nesreća“, takozvana „dizaster psihologija“ i to je proučavano veoma ozbiljno. Kod nas je to počelo da se razvija pre 20 godina, kada smo imali izbeglice, međutim nikada se do kraja nije razvila, kao da nam se nesreće neće događati.

Kada se dogodi ovakva nesreća, razlikujemo tri faze. Mi smo sada u prvoj fazi – spasavanja. Tu su emotivne reakcije ljudi koji su sve ovo doživeli. Ispunjeni su nevericom i u stanju su šoka. U stanju su da minimiziraju sve, ostaju u kućama, iako im je voda došla do kućnog praga verujući da se to njima neće dogoditi.

Faza spasavanja traje kratko, nekoliko dana, a za njom ide i faza inventarisanja – ljudi postaju svesni šta su izgubili i tu se javljaju prvi znaci posttraumatskog stresa. Ljudi su svesni da su izgubili sve što su oni i njihovi preci stvarali, kao i kuću, stoku... a najgore je da je izgubljen izvestan broj života.

Treća faza je faza rekonstrukcije koja traje nekoliko godina. U psihološkom smislu, ovo je vrlo osetljiva faza. Ljudi počinju da grade i dolazi do različitih psiholoških reakcija – konflikata, posle velikih nesreća ljudi počinju da funkcionišu na poseban način i čine zajednicu žrtava. Ljudi očekuju od drugih da im završavaju poslove. U ovoj fazi imamo veliki entuzijazam – spasilaca.

Kako funkcioniše prva pomoć?

U prvoj fazi mnogi imaju potrebu da o tome govore, jer se kroz govor oslobađa strah i anksioznost. Kada se dogodi nešto veliko, mi ponavljamo stvari nekoliko puta, jer nas to oslobađa tenzije.

Drugi se povlače i dovoljno im je da imaju ljudsko telo pored sebe. Glavni instrument, u psihologjiji nisu lekovi, već ljudsko telo. Ti studenti su naučili da slušaju i tako pružaju prvu pomoć.

Da li i „obični ljudi“ mogu da pomognu i kako?

Prve psihološke pomoći mogu da obavljaju i poluprofesionalci, ali i neprofesionalci. Oni neprofesionalci koji imaju pogodne osobine ličnosti, a to su sposobnost da se čuje osoba, emituje saosećanje. Mnoge osobe imaju to prirodno, i to rade da bi pomogli, poslali poruku da im je stalo do nekoga.

Jedan deo ljudi koji su evakuisani su u prihvatilištima, a drugi je u kućama rođaka, prijatelja, iznajmljenim stanovima... Savet kako prilaziti tim ljudima, ako znate da možete da razgovarate?

Ovo je situacija koju smo imali kada su izbeglički talasi stizali. Mnogi izbegli iz Hrvatske i Bosne nalazili su utočište kod rođaka. Nije lako živeti zajedno. A na sajtu će biti uputstva koje će moći da pročitaju domaćini, šta ih čeka i kako da se ponašaju i razumeju ljude. Bilo bi dobro napraviti centre u Crvenom krstu za žrtve traume, gde bi ljudi dobili stručnu pomoć. Ministarstvo prosvete, Jedinica za prevenciju nasilja je organizovala seminare, koji su trajali godinu i po dana, u školama su pravljeni timovi za krizne intervencije. Obučeno je hiljadu i po ljudi, tada nismo imali na umu katastrofu kakvu imamo sada, već smo imali ranjavanje učenika, samoubistva učenika, napad na nastavnika i kako da se u toj kriznoj situaciji ponašaju. Zbog toga imamo veliki broj ljudi koji mogu da pomognu najosetljivijoj grupi, a to su deca.

Videli smo da se evakuisana deca uključuju u nastavu, da li je to dobro?

Veoma dobro, jer kod ovakvih katastrofa treba što pre normalizovati život. Banke i prodavnice treba što pre da počnu da rade, i to je jako dobro za mentalno zdravlje ljudi. U ovom trenutku se deca odvajaju od roditelja i šalju na oporavak, a to je velika greška. Ljudi iz najbolje namere to čine ne shvatajući da je to jedna nova trauma koju deca doživljavaju.

Najčešće greške kada se neko otvara za razgovor. Pomoć se traži ili mora da se ponudi?

U prihvatnim centrima su volonteri i studenti psihologije, njima ljudi nekada prilaze, a nekada oni sednu na dušek i počnu da razgovaraju, samo započnu razgovor. Ako neko ćuti, ne treba insistrirati. Rane vidamo na različite načine – pričajući ili se ponekad povučemo u ćošak i ližemo svoje rane i prevazilazimo situacije.

Da li bol može da se racionalizuje?

Bol mora da se odboluje. Tugovanje u situacijama katastrofe kada ima nestalih i mrtvih je vrlo specifično. Kada je sve mirno i dogodi se smrt u porodici, postoji niz rituala – bdenje, odlazak na groblje, davanje 40 dana i 6 meseci i upravo ovi rituali pomažu porodici da prevaziđe taj gubitak i izađe iz faze teškog tugovanja. U situacijama katastrofe je to nemoguće, posebno kada su ljudi nestali. Da li da porodica počne da tuguje ili da gaji lažnu nadu, kada se ništa ne zna.

Kako se materijalni gubitak svodi na racionalno? Kako se mirimo sa tim da smo sve izgubili i da moramo dalje?

Sve zavisi od ličnosti i ekonomske moći društva. Na drugačiji način reaguju bogata društva, gde je moguće sanirati posledice za kratko vreme, a drugačije za siromašna društva, gde mi spadamo, gde materijalni gubitak neće ići lako i gde ljudi možda do kraja života neće moći da povrate kuće i stvari...

Neki ljudi će provesti čitav život tugujući za nečim što su izgubili, dok će drugi prihvatiti gubitak i krenuti dalje. Zato ljude ne treba dugo ostaviti u prihvatnim centrima. Kada ljudi ne rade sami za sebe, pasiviziraju se i razvijaju osećanje nedovoljne angažovanosti. Nesreća nekog slama, a nekog čini još jačim.

Još jedna grupa ljudi preživljava stres, to su oni koji su sve to gledali preko TV-a, gledali u novinama, na sajtovima i suočeni su s osećajem krivice i osećajem beskorisnosti. Da li je taj osećaj krivice opravdan?

I najmanja pomoć znači i verujem da svi mogu da odvoje sat-dva i pomognu, odu do centara za smeštaj i ponude svoju pomoć i to je terapija za sve ljude koji se tako osećaju. Kada vidimo količinu nesreće počinjemo da cenimo ono malo što imamo i shvatamo da smo nemoćni pred prirodom. Stalno kukamo, ne možemo nešto da kupimo, a ovo su situacije kada se vidi šta je prava nesreća i nedostatak.

Kako postupati kod kuće sa decom, onom koja dolaze iz škole i čitav dan su imala nastavu o poplavama?

Treba da se razgovara na način koji je primeren uzrastu. Najbolje je da oni postavljaju pitanja. Recimo koleginica iz 5. beogradske gimnazije mi je rekla da su se skupili sami učenici u subotu i oni su zvali direktora da se otvori škola i počeli da prikupljaju humanitarnu pomoć. To je najbolji čas iz humanosti. Treba im objasniti da se nesreće događaju i da sve činimo da do njih ne dođe, ali kada se dogode da ljudima treba pomoći.

Ako ne postoji izlaz tamo gde smo navikli da izlazimo, postoji drugi alternativni izlaz i dok god smo dovoljno zdravi i mladi, izlaz će se naći.

Nastavak na B92...