Izvor: Večernje novosti, 22.Maj.2014, 20:32   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Koja nam je sada adresa...

PARAĆIN - Voda je već gruvala, kada je moj muž dotrčao, poneo naše četiri devojčice i popeo ih na tavan! Uzela sam hleb i vodu. Nisam stigla ništa drugo da dohvatim, jer je već bilo kasno. Mogla sam da izađem ranije, ali nisam, sve ne verujući da poplava može da naleti tako brzo. Noć smo proveli na tavanu, punih 17 sati, sve dok spasioci sledeće popodne nisu došli i izvukli nas čamcem. Ni pelene za moju Lenu nisam imala. Ovako, dok nadiru suze, priča za „Novosti“ Marina >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Stepanović iz Paraćina. Nekadašnja adresa - Železnička ulica u Vrapčanu. Deo grada ispod stare pruge za Popovac, uz nasip, koji je reka Crnica bukvalno udavila. Voda se nije povukla pet dana, sve dok je vatrogasci iz Bugarske moćnim pumpama nisu iscrpli. Kažu, u pitanju je depresija, pa pomahnitala voda nije imala kuda da otiče. Slivala se odasvud, upravo u taj deo grada. Milica, Anđela, Bojana i Lena. Četiri devojčice su blago Stepanovićevih. Milica ima 13 godina, šesti je razred. Anđela (6) na jesen treba da pođe u predškolsko. Bojani je 4, a Lena ima samo 11 meseci.ZBRINUTI ISTOGA dana kada se pisala ova naša priča, Marina i njene četiri ćerke zbrinute su na sigurno, u lepu kuću. Smeštaj je Stepanovićima i nekim drugim porodicama sa decom ponudila sugrađanka Marija Kojadinović. Gest koji pokazuje da nade još ima. - Ne shvata i ne razume ništa, osim da više nema svoje igračke. A, i bolje je što ne razume. - Ne plačem, suze mi same idu! U Železničkoj smo bili podstanari. Bez posla smo, ali smo radili i mučili se. Stekli nešto. I, taman stekneš - a voda ga odnese. Juče sam bila u našoj nekadašnjoj kući. Pustoš. Imali smo dečju sobu, spavaću, dnevnu, kuhinju i kupatilo... Sada nigde ništa, osim onog što smo imali na sebi. Videla sam da kiša lije, da će se izliti... Muž nije bio kod kuće, a ja nisam htela da izvedem decu. I onda iznenada. Kao u magnovenju. Voda je jurnula, ni devojčice nisam uspela da spremim. Da se moj Miroslav nije u tom momentu vratio, ne znam kako bih se snašla. I sad ne verujem, potpuno sam izgubljena...U ŽELEZNIČKOJ NAJSTRAŠNIJE OVA porodica samo je jedna od brojnih unesrećenih u Železničkoj. To je ulica koja će u Vrapčanu i u celom Paraćinu ostati sinonim za stradanje. Oni koji imaju spratne kuće još će nekako da se vrate. Oni čije su kuće prizemne - više nemaju ništa. Marina i njene četiri devojčice iz prihvatnog centra u hali sportova, gde su provele prvu noć, premeštene su u jednu od soba vrtića „Kolibri“. Ima tu još majki i druge dece. Suprug je ostao da, sa drugim komšijama, dežura pored kuće. Zapravo, uz jezero. Tek u ponedeljak uspeo je da uđe u svoj dom, odakle izbacuje uništene stvari. A da problem na problem ide, potvrđuje i priča Stepanovićevih. Poplava je najviše od sirotinje uzela. Marina, rodom iz Bora, nema gde da se skloni. I Miroslavljevi su u nemaštini. Kod rođaka mogu na izvesno vreme, ali to nije rešenje. - Možemo nekud na nedelju dana, ali kud posle? Milica ide u paraćinsku školu. Moramo negde trajnije da se skućimo, da se skrasimo. A kuda, i kako, ne znam. U vrtiću su, kaže, lepo zbrinuti. Dobili garderobu, posteljinu, jastuke... Ima pelena i mleka za Lenu. Hrane ima za sve. Doduše, sva su se deca na tavanu porazboljevala, ali tu je lekar. Ima i lekova. A posle, videće...

Nastavak na Večernje novosti...