Izvor: BujanovackiGlas.info, 07.Jan.2018, 23:58   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bujanovačke priče: Spomenik i oko njega

Posle smrti Josipa Broza, maja 1980. godine, počela je u čitavoj zemlji prava euforija odavanja počasti mrtvom Titu. Nicali su spomen parkovi sa “osamdeset i osam ruža”, sa “osamdeset i osam borova , osamdeset i osam čempresa” (asocijacija na preživele godine), nicala su raznorazna obeležja, često neukusna i neprimerena. Naišla je prava poplava knjiga o Titu, spomenara, sećanja na susrete, studija o tome kakav je bio političar, vojskovođa, državnik, koliki je doprinos dao razvoju nauke, književnosti, pozorišta, filma, lova, ribolova uzgoja mandarina, stvaranja vinoteka …
Bujanovac, grad nepredvidivi, grad kontroverze i sveukupne protivurečnosti, nije želeo da zaostaje u utakmici odavanja počasti “velikom vođi i učitelju naših naroda i narodnosti”. Sinula je ideja da bi gradski trg postao sadržajniji ukoliko bi se na njemu pojavila jedna impozantna bista. Pružila se prilika i Odlučeno da se podigne spomenik Brozu.
Ideja je ubrzo pretvorena u zadatak – da se na prekrasnom trgu, u centru grada, nađe mesto za spomenik. Obrazloženje pred nadležnim institucijama Republike Srbije svodilo se na to da samo Srbija nema originalnog spomenika Velikanu.
Hrvatska je imala u Kumrovcu, Slovenija, u Titovom Velenju, Bosna, započet u Titovom Drvaru. Crnogorci su nešto spetljali u Titogradu, Makedonci su postavili nekoliko kopija Kumrovačkog spomenika. Srbija je, istina, imala kopiju Avgustinčićevog dela u Titovom Užicu. Predlog je prihvaćen na nadležnim mestima, neki tvrde, samo usmeno. Izrada spomenika Titu poverena je poznatom akademskom vajaru Dušanu Nikoliću, profesoru Beogradskog univerziteta.
Znao sam satima sedeti sa profesorom Nikolićem u okruženom prostoru na trgu kada je projekat pretvarao u delo. Pričao mi je da je već radio spomenik Brozu u Osijeku, međutim, nije bio zadovoljan jer nije uspeo da dovoljno izrazi sveobuhvatnost njegove ličnosti.
Jednoga dana u pripremljeni kalup ojačan mrežom čeličnih žica sasuo je isitnjeni beli kamen. Odlivak je bio izvanredan. Spomenik je bio savršeno umetničko delo. Plenio je poglede. Profesor Nikolić je možda snažnije, no bilo koji umetnik ranije, uspeo da uskladi položaj, oblik glave prema telu i naglašenim rukama, odnosno da potencira osnovnu snagu Titovog vladanja blizu pola veka.
Često sam sedeo ispred postamenta i spomenika, razmišljao o tom čoveku. Uvek sam dolazio do zaključka da su tog bravara iz Hrvatske, Slovenije, ko zna odakle, ko zna i ko je bio, što će istorija valjda nekada i dokazati, tog borca u redovima austrougarske armade na Ceru i Kolubari, tog čoveka čijoj su sahrani prisustvovali najviši državnici sveta, uvek držali u ratu i posle rata srpski ljudi. Stvorili ga kao državnika, Održavali na visinama koje je želeo, čuvali mu bezgraničnu vlast. Zaboravili su mu i oprostili progon dinastije, oprostili mu što je za Srbe, po rečima Srećka Stanića, “odobrio” more oko Golog otoka, što je ubio srpsku dušu, ukinuo pravoslavlje, osamostalio Kosovo i Vojvodinu.
Široka srpska duša sve prašta.
Doživljavao sam čudne susrete ispred spomenika.
E moj Mujo, eto i ja često stojim pred Titom. Pričam s njim ko sad s tobom, o svom Bori. Izbacuju ga s posla. Pomislim, idi bre sine, ispričaj mu sve nevolje, možda će neko videti da s njim razgovaraš. Možda i pomogne reče mi jednom prilikom Vaska Vasiljević. Tražila je pomoć od vrhovnog komandanta njenog poginulog muža – za sina.
Velimir Marković, nekada finansijski direktor “Gumoplastike” pričao mi je da mu je spomenik veliki prijatelj.
– Dođem je pred njega u kasnim večernjim satima ili u ponoć, pa počnem priču. Kažem mu ko brat bratu šta mu valja šta ne valja, koji su mu saradnici, najbliži, lopovi a koji pošteni. Kažem mu i za bujanovačko rukovodstvo. Ponekada, kad malo više popijem i podvrisnem. Nekoliko puta sam ga i psovao, jer se ništa ne menja. Oguglao čovek od stalnih pritužbi …
Stajao je monument nekoliko godina, a kada se pokrenu točak skicanja oreola sa Titove slave, dođoše i zahtevi da se spomenik sklanja. Istini za volju ni jedna politička partija nije zvanično tražila uklanjanje obeležja, ali jeste narod. Nekako je spomenik ovaj narod uvek podsećao na nanešenu nepravdu proizašlu iz Ustava 1974. godine, kojom je Bujanovac umalo izgubio obeležje srpskog grada.
Jednog dana spomenik je osvanuo sa sprejom ispisanim parolama, jednog, sa odbijenim nosem …
Zvanična odluka Skupštine opštine glasila je da se spomenik ukloni. Nalog za rušenje spomenika dobio je Vaso Tasić Klasurka, direktor Komunalnog preduzeća, onog koje je svojevremeno obezbedilo uslove da profesor Nikolić može stvarati delo.
Angažovao je Vaso mehanizaciju. Međutim, spomenik je temeljno urađen, čelične konstrukcije su bile neosvojive. Uzalud su kamioni dodavali gas do daske povlačeći sajle kojima je bila obuhvaćena težina od dvanaest tona.
Svet posmatra ceremonijal.
Božo Stojanović Mrdač, miran čovek, čestiti domaćin, radnik Socijalnog osiguranja, koji je život posvetio podizanju troje dece, stoji pokraj mene i onako potiho šapuće:
– Teško, teško da Vaso išta učini. Duboke je korene Tito uhvatio u Bujanovcu …
– Nanče mu njegovo, ne da se. Niko mu ni mrtvom ništa ne može, dobacuju neki mlađi ljudi između potezanja flaše sa konjakom.
Pristiže teška mehanizacija iz Vranja. Stručni ljudi sa velikom dizalicom pritegoše spomenik, prvo ga srušiše na zemlju, glava se otkotrlja od trupine, a onda podigoše gromadu na veliki kamion i odvukoše prema stočnoj pijaci na kojoj je ležao mesecima …
Lično smatram da spomenik Brozu, ako je već napravljen, nikada nije trebalo rušiti.
Bilo je to izvanredno umetničko delo. Neka istorija u svoje korice stavlja šta je ko bio. Možda ga je trebalo ostaviti mladim generacijama da donose svoje sudove, rasterećeni dnevne politike. U krajnjem slučaju, mogao je spomenik Brozu biti atrakcija i dokaz jednog vremena.
U Bujanovcu, 1997. godine. – Dobrivoje Ostojić
Ukoliko bi čoveku iz Bujanovca oduzeo šalu i smeh, bilo bi kao da si hlebu oduzeo so ili jelu začin.
(BujanovačkiGlas)

Nastavak na BujanovackiGlas.info...