Izvor: Politika, 29.Maj.2014, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
A šta kad se voda povuče
Nesrećno uverenje da je javni sektor kočnica ekonomskom prosperitetu i ovoga puta se pokazalo pogubnim a nema nijedne prosperitetne zemlje u svetu u kojoj je javni sektor slab
Katastrofalne poplave podsetile su nas da ljudi nisu sami sebi dovoljni i da se, suočeni sa velikim nedaćama, orijentišu sa jedne strane ka drugima a, sa druge stane, ka državi. To je izgleda u priličnom neskladu sa preovlađujućim uverenjem da ne postoji društvo, već samo pojedinci i u najboljem >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << slučaju njihove porodice.
Svakodnevna jadikovka o preglomaznoj državi i stalni pritisak da se eliminišu sve njene funkcije koje ne doprinose neposrednom povećanju privredne efikasnosti i profitabilnosti učinili su da su se mnoge javne službe našle u jadnom materijalnom i tehničkom stanju. Svakodnevno od stručnjaka slušamo da bez adekvatnih tehničkih i materijalnih sredstava mnogi poslovi u vezi sa preventivom i sanacijom teško mogu biti adekvatno obavljeni. Entuzijazam ljudi i strana pomoć možda mogu doprineti da se saniraju najurgentniji problemi, ali na tome se ne može zasnivati dugoročna strategija zaštite od elementarnih nepogoda kojih će usled klimatskih promena biti sve više, a ne manje.
Nesrećno uverenje da je javni sektor kočnica ekonomskom prosperitetu i ovoga puta se pokazalo pogubnim. Uostalom nema ni jedne prosperitetne zemlje u svetu u kojoj je javni sektor slab. Naprotiv, samo zemlje u kojima su ulaganja u javni sektor zamašna, a država jaka pokazuju sposobnost napretka i obrnuto.
Kod nas se, međutim, često i reklo bi se ne sasvim slučajno poistovećuju neefikasnost države sa njenom takozvanom glomaznošću. Minimalna država nije garant njene efikasnosti i uređenosti. Sa druge strane, sređena država bez obzira na broj svojih funkcija i opseg delatnosti znatno doprinosi prosperitetu i smanjenju štetnih posledica koje građani trpe ne samo od prirodnih katastrofa.
Na gubitak krova nad glavom i drugih materijalnih dobara, uništenost privrednih kapaciteta i sličnih nedaća nastalih usled prirodnih nepogoda reaguje se zahtevom za većim angažovanjem države i suspenzijom tržišnih pravila. Za saniranje istih posledica s kojima se suočava često mnogo veći broj građana usled ekonomskih klizišta kao lek se predlaže povlačenje države i prepuštanje ugroženih tržišnim procesima i privatnoj inicijativi.
Dirljivo je posmatrati sav taj svet kako nesebično daruje pomoć svake vrste za unesrećene u poplavama. Bujica solidarnosti kao da je razorila već uvreženo uverenje da smo se potpuno okrenuli sebi i izgubili osećaj za druge.
No, kao i svaka i ova bujica će se verovatno uskoro povući u usko i plitko korito sebičnosti i uskogrudosti. Pitanje koje se postavlja nije, međutim, otkuda ova nenadana požrtvovanost, već zašto smo u „normalnim” okolnostima oguglali na patnje ljudi oko sebe?
Sasvim je u redu i hvale vredno kada, na primer, fakulteti odluče da besplatno upisuju đake sa poplavama ugroženih područja. No, bilo bi još lepše kada bi tu mogućnost imali i oni čije su porodice ekonomski potopljene. Ne sumnjam da će se u naletu entuzijazma mnogi setiti da besplatno ponude svoje usluge stradalnicima u poplavama, ali odavno nema nikakve šanse da ekonomski stradalnici vide išta više od skromne i za normalan život nedovoljne državne pomoći.
Solidarnost o kojoj se danas toliko priča svakako bi trebalo afirmisati i proširiti na mnoge segmente u kojima se izgubila. U vreme kada je potpisnik ovih redova išao u osnovnu školu na ekskurzije nisu išli samo oni koji bi u to vreme bili bolesni. Deci čiji roditelji nisu mogli da plate putovanje solidarno su pomagali drugovi iz razreda. Malo uz pomoć svojih roditelja, ali uglavnom tako što smo novac prikupljali prodajom flaša i stare hartije koje smo mesecima skupljali. Danas je tako nešto gotovo nezamislivo, ali ne zato što deca nisu na to spremna. Iskreni entuzijazam i neverovatna organizaciona sposobnost koji su tokom proteklih dana i sedmica pokazali srednjoškolci svedoči da oni imaju želju, ali ne postoji javna podrška za takve aktivnosti.
Poslednje poplave, odnosno ogromna solidarnost koju su građani, a posebno mladi, pokazali s tim u vezi uliva nadu da je ovo društvo uprkos svemu zdravo. Da ljudi nisu instinktivno reagovali i uzajamno se pomagali mogli bismo reći da živimo u bolesnom društvu.
No, šta ćemo kada se voda povuče?
Vladimir Vuletić
objavljeno: 29.05.2014.
