Izvor: JužneVesti.com, 16.Apr.2018, 17:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opet o špijunima
Preko neko veče sam gledao na kanalu Nacionalna geografija reprizu serijala o Albertu Ajnštajnu, pod nazivom „Genije”. Postoji jedna potresna scena kada jednog nemačkog naučnika i njegove pomoćnike hapse i maltretiraju u Rusiji, kao navodne „špijune”, a oni krenuli po Ajnštajnovom nalogu da snime pomračenje Sunca na Krimu. Taj naučnik, vidno potresen, pokušava da objasni unezverenim uniformisanim >> Pročitaj celu vest na sajtu JužneVesti.com << licima da su oni samo naučnici, da ih interesuje kosmologija, ali prisustvo uređaja kojima je trebalo da snime pomračenje Sunca, bio je „jasan i nedvosmislen dokaz” da su oni špijuni! A šta bi drugo radili u Rusiji na početku ratnih sukoba između dve velike zemlje, nego da špijuniraju, a pri tom još i nose neke „skalamerije” sa sobom.
Nekako u isto vreme pročitah u časopisu „Nedeljnik” ceo intervju sa našim proslavljenim naučnikom i bivšim predsednikom SANU-a, prof. Nikolom Hajdinom, u kome je izneo zanimljivo zapažanje sledeće sadržine: „Ne postoji nijedan političar, čak ni u demokratskim zemljama, koji voli naučnike i intelektualce. Oni su korisni za zemlju, ali su smetnja za vlast”!
Polazeći upravo od teze našeg naučnika i graditelja mostova, uz sav rizik da zasmetam (pod navodnicima ili bez, kako hoćete) ovoj (ili bilo kojoj drugoj) vlasti, osećam više potrebu, a manje dužnost, da se oglasim povodom najnovijih dešavanja u našem gradu, u vezi sa, sada možemo slobodno reći, „aferom aerodrom” i još kojim „zanimljivim” događajima koji su privukli pažnju javnosti, a pre svega pritiscima poreskih organa na pojedine medije, bar ovim za koje smo čuli.
Da krenem intuitivno. U kojoj mi to zemlji živimo? Čemu mi učimo našu decu i naše đake? Ubismo se pričajući o pravima (i obavezama), borismo se za demokratiju i slobodu i, pre svega, za njen najelementarniji oblik – slobodu govora i javnog izražavanja! Šta mi to imamo, kao rezultantu svih prethodnih kolektivnih i individualnih napora i utrošenih resursa, 2018. godine u državi Srbiji?
Odgovor je jasan: imamo vlastodršce (ili bar njene najveće eksponente) koji ne mogu da podnesu, a kamoli da uvaže, kritiku i drugačije mišljenje. Neću uopšte da ulazim u to da li iza takvog stava stoje neki interesi ili skrivene pobude, ali da se Predsednik vređa zato što su građani Niša ustali i javno izneli svoj stav, sve i da je jedan čovek to uradio, čak i da je uradio iz pogrešnih uverenja, deluje mi vrlo problematično. Čini mi se da je atmosfera u kojoj živimo i dalje takva da se drugačije mišljenje, u najmanju ruku, ne isplati, a tek da se javno iznosi sopstveni stav, e to je veoma rizična delatnost! Čik probajte, pa da vam zakucaju na vrata „organi države”.
Stoga ključno pitanje glasi: čega se to vlast plaši? Šta je toliko proganja da mora da reaguje i na najmanju kritiku, ili, pak, ova naša kritika iz Niša i nije toliko mala? Možda je ona pogodila u nešto što mi i nismo znali šta je i tako dovela do nenameravanih (po vlast) posledica. O jednoj od njih mediji bruje i ona glasi: ovo naše maleno avio-tržište i te kako je zanimljivo krupnim igračima! Kud se dedoste sada vi kritičari iz Niša da kvarite planove ključnih igrača u ovoj igri zvanoj „samo do milion putnika, a sve preko toga je upitno”!
U svakom slučaju, ajde čovek da razume, kada vlast reaguju na izmišljotine i pristrasne komentare opozicije ili nekih pojedinaca (toga realno ima), ali da reaguje na drugačije mišljenje, i da ne dozvoljava da se ono razvija, e to je vrlo simptomatično!
Ti simptomi su takvi da ukazuju da smo kao društvo još uvek u pubertetu, sve se dešava iza kulisa, potpisuju se ugovori čiju sadržinu ne možemo da vidimo, a sve pod plaštom da se neko brine za nas. A nama je onda najbolje da ćutimo, ne talasamo, kao u ovoj Čorbinoj: „Bolje mozak sakrivati, pa ćutati i plivati”. Dobro, možemo i da ćutimo, ali koja je cena ćutanja? Prema mom mišljenju, mnogo je veća cena ćutanja nego cena iznošenja (drugačijeg) stava! Ta cena je gubitak onoga što je za čoveka najvrednije: njegovog dostojanstva!
Sve u smemu, slobodno misleći ljudi, uključujući i naučnike i intelektualce, očito nisu prijemčivi vlasti. U krajnjem, i ne moramo da budemo. To nije toliko bitno. Bitno je sledeće: ne sme se dozvoliti da atmosfera u društvu bude u toj meri konfliktna da podseća na ratno stanje! Mi protiv drugih! Šta to znači? Mi protiv drugačijeg mišljenja! I šta je sledeći korak, da budemo proglašeni za špijune! Pošli smo da snimamo pomračenje Sunca, a „pomračilo se nekoj tamo vlasti”. „Ilija Čvorović” mora po svaku cenu da nestane iz ove zemlje!
U protivnom, ne gine nam ponovo „Balkanski špijun”. E u tom slučaju, sva je prilika da ćemo, kao reakciju, gledati ponovo „Crnog bombardera”. Zaista mi nije, a pretpostavljam i vama, dragi čitaoci, do ponovnog gledanja ovih filmova!
Ima li ovde nekog lepšeg filma?
