Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 03.Okt.2015, 20:15   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Pomračenje sunca

Godinu ili dve pre nego što ću poći u školu baba me je na moj lični zahtev naučio da čitam i pišem, bi mi ćirilica malo pa u spoznajnom zaletu savladah i latinicu, za mene su, znači, oba pisma pisma otaca, ali nije odmah sve bilo baš blagopoluchno sa tim mojim čitanjem, dugo sam od rukom napisanog „Džumhur“ u „Politici“ pokušavao da pročitam „humor“, jer je bila karikatura u pitanju, nešto smešno, ako samo znaš ko je nacrtan; po moemu, trebalo je da piše „Humor“, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << a slova behu ispreturana! Veliko početno slovo (Џ), plitko i okruglo dole kao dno činije, ili kao cediljka za paradajz gledana sa strane, umesto da bude četvrtasto (ispod nepoklopljene činije nemarni repić odlazi udesno), bio sam sklon da otpišem kao neku vinjetu, ali opet je od ostatka ispadalo nepravilno „umhur“; živeo sam u uverenju da se Mošina žena zvala Pijada: Tito i Jovanka, Moša i Pijada. Bio sam jak iz zemljopisa, verovali ili ne imali smo u kući atlas, miševi su mu dosta pravilno bili izgrizli sve ivice, tako nareckan, a mi smo govorili krecav, izgledao je kao uvećana poštanska marka, u bojama jarkim toliko da će mi velika školska geografska karta izgledati kao izbledela košuljanka, znao sam glavne gradove mnogih država, ko je u kojoj državi predsednik, od careva sam znao za Hajla Selasija, držao sam da mi fali još vrlo malo znanja: pošao sam u školu više da ispunim zakonsku obavezu.

Na mapi u školi: reljef, granice, rečni slivovi, veći gradovi, obeleženi koncentričnim krugovima nalik na mete, neki će i biti mete, za varošice i sela beše određen samo jedan krug, lagani prsten oko noge goluba pismonoše, di je Farkaždin - nema ga! Okolna sela svako na svom mestu, o Zrenjaninu da i ne govorim, pruga i Tamiš na svom mestu, a tu gde je trebalo mi da budemo, samo umašćena zelena boja predviđena za ravnicu, učetlaisano mesto: tu su otisci i DNK đaka koji su se ipak orijentisali; ne verujem da je kažiprst ijednog pedagoga tu bio priljubljen, učitelji su nastupali sa pokazivačem, ponositi kao da diriguju filharmonijom.

Leti sam voleo da ležim na leđima, na pokrovcu, da se ipak ne zaladim, i da baš u blještavo podne gledam oblake; u to vreme je većina belih oblaka imala konjsku glavu, ali sam još više voleo da gledam uvis kad je nebo vedro: već nakon pet ili šest sekundi po besprekornoj i čistoj plaveti počeli bi da klize kružići, penju se i vraćaju se, svaki posle svog ličnog zenita; manji od glave pčivode, a ipak imaju i dubinu, krater, ne znam ni sad jesu li bili u mom oku ili su pripadali nebu, ali takav jedan kružić nam je falio na mapi, i reč Farkaždin.

U Perlezu je bilo sve: doktor Panić, apoteka, Đuricina, mlina je bila tamo, zubar, sud, asflat, stari kestenovi u parku, tamburaši, baklave... Pa opet, bilo je i stvari koje su nas izjednačavale sa žiteljima ne samo Perleza, nego i sa stanovnicima najvećih gradova i najvećih država, pomračenje sunca, na primer. Živeli smo za to pomračenje otkako smo čuli da će se shodno zakonima fizike desiti tog i tog dana, u toliko sati, u školi i preko radija rečeno nam je da se u pomračeno sunce sme gledati, ali samo kroz nagaravljeno staklo (možda je moglo i kroz tamne naočare, ali njih niko nije imao), bacili smo se na traženje stakla, razbijen je i poneki prozor, ili je sa već puknutog okna izbijen jedan deo... Plamenom voštanice nadimiš staklo odozdo i kroz garež pratiš kosmičko čudo, a vid ti ostaje netaknut! Tragali smo za što većim parčetom stakla, pravougaonik formata sveske bio je ideal, ali je među pripremljenim karapomagalima preovladao oblik raznostranog trougla, nečije staklo bilo je i kao jedro, pa čak i kao sablja, uglavnom staklo držiš za špic tamo gde je najuže, kao dvorska dama lepezu, ili kao feudalac lornjon, i gledaš u pomračeni izvor života. Vežbali smo to danima na nezamračenom suncu, došao je i željno čekani momenat, pomračenje je gadno podbacilo, bivalo je ranije da se oblaci nagomilaju i načomrde pa se smrkne usred dana, ali koliko god da je kratko trajalo i koliko god slabim da se pokazalo, pomračenje nas je na nekoliko minuta povezalo sa čovečanstvom, i gle, dobro beše veoma.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...