Izvor: Glas javnosti, 02.Okt.2010, 07:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najteži period istorije srpskog naroda
BEOGRAD - Neposredno pre svečanog ustoličenja 45. naslednika svetog Save, patrijarha Irineja, koje će se obaviti na liturgiji u Pećkoj patrijaršiji, 3. oktobra, patrijarh Irinej je, u intervjuu za RTS, rekao da je Pećka patrijaršija administrativni i duhovni centar Srpske pravoslavne crkve, kao i da je "ovo jedan od najtežih perioda istorije srpskog naroda".
Vaša svetosti, svečano uvođenje u pećki tron obaviće se na liturgiji koja će biti služena u hramu gde su tradicionalno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << kroz vekove, ustoličavani srpski patrijarsi. U čemu vidite značaj čina ustoličenja za srpski narod i Srpsku pravoslavnu crkvu?
Pre svega, ovaj čin ustoličenja na tron srpskog patrijarha u Peći potvrđuje jednu predanjsku istorijsku činjenicu da se srpski patrijarh posle, da kažemo, administrativnog uvođenja u tron, u Sabornoj crkvi u Beogradu, svečano, toržestveno i završno predstavlja uvođenjem u pećki tron, na kome su se ustoličavali i gde su uvođeni u patrijararšku dužnost svi srpski patrijarsi. To je bio znak da je onaj izabrani patrijarh predstavljen narodu, crkvi, sigurno i pomesnoj crkvi, kao poglavar jedne pravoslavne crkve. Za nas je ovo veliki događaj, s obzirom na vreme, jer i na ovaj način potvrđujemo da je Pećka patrijaršija administrativni i duhovni centar naše crkve, da je on bio mesto odakle se upravljalo srpskom crkvom, mesto odakle su dolazili i polazili srpski patrijarsi, mesto odakle se čuo glas crkve koji je upućivan svom narodu srpskom.
Dakle, produžetak i nastavak te prakse potvrđuje da je za nas i dalje, i danas i ubuduće, Pećka patrijaršija centar naše crkve, u kome sede srpski patrijarsi, odakle upravljaju svetom crkvom svojom.
Da li je, u gotovo osmovekovnoj istoriji drevnog trona srpskih arhiepiskopa i patrijaraha, bilo teže vreme od sadašnjeg, za srpski narod?
Pa, ako bacimo pogled u prošlost, izgleda da je ovo jedan od najtežih perioda istorije srpskog naroda. Mi smo doživeli poraz na Kosovu, ali ne potpuni, jer je i posle Kosova ostala Srbija, koja je konačno pala posle Carigrada i za to vreme je ona funkcionisala kao država, blagodareći mudrosti carice Milice i njenog maloletnog, a kasnije poraslog i doraslog sina Stefana. Za vreme vladavine Osmanske imperije bilo je strašno teško, ali smo tada bili prisutni na svim svojim teritorijama. Bilo je stradanja - uostalom, o tome govori čitava naša istorija - ali sadašnje vreme je veoma teško i zato ga smatramo jednim od najtežih perioda u našoj istoriji, i narodnoj i crkvenoj.
Pored mnogih problema i teškoća sa kojima smo suočeni, za nas danas je posebno težak problem pitanje Kosova i Metohije. Mi ne možemo zamisliti Srbiju bez Kosova i Metohije, bez njenih svetinja, bez Pećke patrijaršije kao centra i sedišta srpske crkve, bez Dečana i svetog kralja dečanskog, bez Gračanice, Bogorodice Ljeviške, a da tu dodamo - i bez Bogoslovije prizrenske, koja je, skoro preko 130 godina delovala. Danas je spaljena, danas je uništena. I ne samo što je uništena, nego je Prizren, nekada carski grad, Dušanov i Milutinov, danas ostao bez naroda, gde spaljene zjape srpske kuće, a na Kosovu srpski manastiri i crkve. Dakle, jedno stanje za Kosovo i Metohiju teže, katastrofalnije nego ikada.
Kako vidite odnose sa drugim tradicionalnim crkvama, ali i sa drugim verskim zajednicama?
Pa, naša crkva, kao i naš narod, uvek se trude da poštuju svačija verska ubeđenja i verovanja i, naravno, želeli smo i očekivali smo da to i drugi čine, kada smo mi u pitanju. Nama je, u prirodi naše vere i naroda, da poštujemo svačija ubeđenja. Imali smo do sada - a nadamo se i sada i ubuduće - dobre odnose sa Crkvom katoličkom, jer nam je ona najbliža od svih drugih crkava, a onda i sa drugim crkvama: sa muslimanstvom, jevrejstvom, jevrejskom zajednicom. Poštovali smo njihovo ubeđenje, njihovu veru, jer i sa jednima i sa drugima imamo nešto i zajedničko i na osnovu toga zajedničkog, pa i na osnovu drugoga, bili su poštovanje, uvažavanje i najbolji odnosi, mogući u jednom vremenu i u jednim istorijskim prilikama. To je bila praksa naša, želja naša i želimo da to bude i ubuduće.
A šta je ono što biste, u ovom svečanom trenutku, poručili narodu srpskom?
Pre svega, ja kao poglavar Srpske pravoslavne crkve, zajedno sa braćom arhijerejima, mogu da uputim apel svom narodu da ostane veran svojoj veri, da ostane veran svojoj crkvi, jer je crkva bila verna svom narodu, uvek bila sa narodom, kako u vreme blagostanja, tako i u vreme patnje i stradanja i, neretko, onda kada nije bilo predstavnika naroda i vođe naroda, srpska crkva je zamenjivala vođe i vodila ga onako kako je znala i umela, uvek imajući u vidu korist svoga naroda. Dakle, to je razlog jedan da i danas, u ovome vremenu, narod bude odan svojoj crkvi, svojoj veri, da ne zaboravi svoje duhovne korene, jer ako bacimo letimičan pogled na našu prošlost, našu istoriju, kulturu, vidimo dasve što je vredno i značajno našem narodu, to je učinjeno s pomoćju i na temelju i istinama vere pravoslavne.
Prema tome, nemamo razloga da se stidimo ni svoje prošlosti, ni one uloge koju je crkva imala. Za to imamo puno razloga i očekujem da naš narod bude vezan za svoju crkvu, da živi njome i njenim istinama, koje su istine opšteljudske i opštečovečanske i koje doprinose jednom redu i poretku i osmišljavaju i ovaj zemaljski život, a uliva nadu u besmrtni život. Drugo što bih želeo da uputim našem narodu, a to je želja moja i potreba našeg naroda, jeste za jedinstvom našeg naroda u ovim prilikama i u ovom vremenu.
Mi smo prilično podeljeni po raznim osnovama, što nije dobro. Ono što treba da nas karakteriše, uvek i svagda, posebno sada, jeste da budemo jedinstveni u onome što je interes i naroda i crkve, da nam opšti interesi budu iznad ličnih interesa. Ako tako bude, onda će nam to pomoći da lakše prebrodimo sadašnje stanje i prilike i da, na kraju krajeva, i ostvarimo ono što je sveopšta želja naroda, a to je da sačuvamo svoje ime, da sačuvamo svoje granice vekovne, svoju kulturu, svoj jezik i sve ono što nas čini narodom.
Na kojim osnovama počiva današnji svet? Materijalni postulati su dominantni. Ljudski i humanitarni su u drugom planu. Duhovnost potisnuta? Krize su logičan rezultat. Izlaz je daleko i nije čudo. Mi smo u svemu prihvatili zdravo za gotovo kao sve i pojurili da stignemo gde nas neće i zašta nismo kad smo bili i jesmo kad nismo spremni za to. Opšti, nacionalni interes ne postoji, nije definisan, luta se kao u svemu. Pojedinačni interesi su nadvladali, zakon jačeg je svugde prisutan. Kako se brani nešto što se ne zna šta je i oko čega nema saglasja ni jedinstava.Ako i dođe do toga to je kasno posle svih vozova. Na razjedinjenosti duhovnog bića, a rekao bih i njegovog sistematskog i institucionalnog razdora i konfrontiranja je bazirana vladavina godinama. Institucije su instrumentalizovane, zakoni i pravila institucionalizovani, pravo nadvladano, pravda relativizovana, krađa legalizovana, obrazovanje potcenjeno, kultura potisnuta, rad obezvređen, uspeh limitiran i kanalisan,moral srozan itd...Pojedinačni interesi i interesnih grupna su važniji od svega, od države, od nacije, od života.
Bog nam je podario bar jedno zrno za duhovnu i svekoliku obnovu, to je naša Crkva na čijem čelu do juče bejaše čovek kojeg smo retko čuli koliko treba, a i sada je taj niz nastavljen. Nije ni crkva imuna, nažalost, na neke "danske " bolesti, ali za nadu i vaskrsenje ima dovoljno. Da li smo shvatili?
U prilog temi dva linka:
www.novinar.de/2010/05/06 i
www.novinar.de/2010/09/23
