Izvor: Blic, 29.Jan.2010, 01:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vlast i protesti
Talas radničkih štrajkova, ali i širih socijalnih protesta zaposlenih i građana razlio se Srbijom. Protesti, nezadovoljstvo i rastuće nepoverenje u vlasnike firmi, ali i strukture vlasti, uslovljeni su, pre svega, odloženim i krizom ojačanim efektima neuspelih privatizacija, kao i odlukom Vlade da zamrzne, odnosno da za stopu inflacije realno smanji, penzije i plate, kao i zaposlenost u javnom sektoru. Pitanje je i da li neizvestan i spor oporavak privrede mogu da zaustave rastuću >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nezaposlenost i besperspektivnost.
U korenu aktuelnih protesta i krize je, međutim, tranziciono tumaranje Srbije, odnosno odsustvo jasne i celovite razvojne strategije. Iza Miloševićevih „godina koje su pojeli skakavci” (Pekić) sledila je serija političkih i izbornih igrokaza u kojima su se reformski zahvati smenjivali sa socijalnom demagogijom, obnovljenom nacionalnom retorikom i nastojanjima da se učešće u vlasti, ili veza sa njom, još bolje unovči.
Aktuelna, peta po redu postoktobarska Vlada i njeni ministri, umesto da prete štrajkačima i zaklinju se na vernost sporazumu sa MMF-om, mogli bi da razmisle o preduzimanju sledeća četiri poteza. Prvo, da odlučnije učestvuju u saniranju efekata neuspelih privatizacija jer su se one odvijale pod patronatom državne Agencije i Ministarstva za privatizaciju, svejedno u kom personalnom sastavu.
Drugo, da omoguće bar realno održavanje vrednosti zarada u onim javnim preduzećima koja nisu gubitaši, uključiv i ona čiji su gubici rezultat kupovine socijalnog mira kroz nerealno niske cene usluga.
Treće, da ukoliko želi da spreči pražnjenje unutrašnjosti, odlučnije uveže investicije i ulaganja u infrastrukturu sa ravnomernijim regionalnim razvojem. I najzad četvrto, da reformske napore i odricanja, kroz smanjenje broja ministarstava i funkcionera koji se nominuju iz sfere politike, ojača sopstvenim primerom.
