Izvor: NoviMagazin.rs, 18.Dec.2017, 09:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vladimir Gligorov: Penzije
Izjava da država garantuje penzije, ali ne i njihov iznos, izazvala je velike rasprave. Zašto? Nije jasno.
O ovome sam pisao više puta u veoma dugom periodu vremena. Uzmimo najpre lakši problem. Može li država da garantuje realnu vrednost penzija? Uzmimo da zaposleni uplaćuju u državni penzijski fond i očekuju, recimo na osnovu zakona, da ostvare penziju u skladu sa nekim zakonskim pravilom o tome koliko im >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << pripada u skladu s tim koliko su novca uplatili. Recimo da je to otprilike kao da su ulagali u državne obveznice. Pa se ušteđevina podeli na očekivane godine života u času penzionisanja. Uz to, recimo da se taj iznos indeksira stopom inflacije.
Hoće li to očuvati realnu vrednost penzije? Samo po sebi neće. Jer, neka privreda nazaduje, recimo, tri decenije. To je isto kao kada bi se reklo da je realna kamata na državne obveznice imala negativni prinos. Ili, još jednostavnije rečeno, to je kao da ste uložili u posao koji propada. Čak i ako, pošto je ostvareno pravo na penziju, iznos raste u skladu sa inflacijom, to ne znači da će imati istu realnu kupovnu moć ukoliko, usled rđavih privrednih rezultata zemlje, kurs depresira ili devalvira ili se, uostalom, smanji uvoz nekim drugim merama. U svim tim slučajevima realna potrošnja, dakle realna vrednost penzija, neće biti ista i biće zapravo manja.
Uz dugoročnija rđava privredna kretanja idu i druge promene. Recimo, smanjuje se broj zaposlenih i njihove plate, a povećava se broj zavisnih, posebno penzionera. Usled čega je veći broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih. Tu valja dodati i druge demografske promene, među njima i emigraciju. Ljudi koji rade u inostranstvu delimično pomažu one u zemlji, recimo doznakama, ali dok to održava domaću potrošnju i izvoz, time se ne povećavaju prihodi penzijskog fonda, bar ne onoga u zemlji.
Ovde možda ima smisla mala digresija. Ako se pogledaju srpski nacionalni računi jasno je da je nacionalna štednja mala. Ukupna potrošnja je gotovo jednaka ukupnoj proizvodnji, u poslednjih nekoliko godina za desetak odsto je manja, a ta razlika je upravo ta štednja. Ukoliko se, međutim, pogleda ponašanje emigranata, dakle ljudi koji rade u inostranstvu, njihova je štednja značajno veća, ali se ona troši, a ne ulaže, recimo u penzijske fondove. U velikoj meri ljudi koji rade u inostranstvu vode računa o tekućoj potrošnji onih koje su ostavili u zemlji, a ne o sopstvenoj ili njihovoj potrošnji u starosti. Tako da emigracija, koja je u Srbiji tradicionalno značajna, ne utiče, bar ne neposredno, na prihode penzijskog fonda. Ovo i zato što se doznakama pokrivaju deficiti u spoljnoj trgovini, što će reći troše se na uvoz. Budžet od toga ima koristi jer ne mali deo poreskih prihoda potiče od nameta na uvoz, ali to nema neposredan uticaj na prihode penzijskog fonda.
Iz ovoga se vidi da je čitav srpski privredni sistem, uključujući i onaj deo koji se sastoji od ljudi koji rade u inostranstvu, zapravo zasnovan na tome da privileguje tekuću potrošnju, što je isto kao da se kaže da je diskont na buduću potrošnju veliki. Usled čega se privredni rast, pa tako i zaposlenost, u ne maloj meri zasniva na stranim ulaganjima jer bi bila potrebna veoma visoka kamatna stopa da se obezbedi povećanje domaće štednje. U tim uslovima štednja koja se mobiliše doprinosima u penzijski fond realno gubi vrednost jer se ukamaćuje po niskoj ili, češće, negativnoj kamatnoj stopi.
Uopštenije rečeno, da bi država garantovala realnu vrednost penzija potrebno je da ostvaruje odgovarajući privredni rast na duži rok, što onda podržava i potreban nivo zaposlenosti i zarada, što bi onda trebalo da održava vrednost sredstava uplaćenih u državni penzijski fond. Ukoliko, kao što je slučaj u Srbiji, privredna aktivnost danas nije realno veća od one od pre četrdesetak godina, državna garancija nominalne penzije ne znači ništa realno. Drugo je pitanje da li je bolje nominalno ili realno korigovati izdatke za penzije. I ukoliko se izabere ovaj drugi put, što je bolje, svakako je potrebno to činiti postepeno jer je reč o promeni u pravima, gde je opravdanije da se to odnosi na one koji će ih tek ostvariti, a ne na one koji su ih već ostvarili.
Složenije je sledeće pitanje: koliko su građani, recimo budući penzioneri, odgovorni za garancije koje se daju penzionerima? Jer, politika koja je vođena poslednjih tridesetak godina jeste razlog što su plate male i penzije male i što je toliko emigranata. Pa oni koji su je podržavali ne mogu da očekuju da će njihova ulaganja u, recimo, penzijske fondove biti isplativa ako se sredstva troše na političke ciljeve, a ne na privredni razvoj. Nema mnogo smisla tražiti od države da decenijama troši na takozvane nacionalne i državne ciljeve, a ne na privredni razvoj, i onda očekivati ukamaćene doprinose u penzijski fond koji garantuju stabilnu ili čak rastuću realnu vrednost.
A zemlja koja decenijama propada i u kojoj nije moguće oformiti političku alternativu koja će to promeniti, svakako ne garantuje iznos penzija, ni nominalni, a nekmoli realni.
.jpg)
