Izvor: Blic, 26.Apr.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Umetnost je kad te svi razumeju
Živko Đak je rođeni Beograđanin, novosadski penzioner (bio je profesor na Akademiji), otac je troje dece (najstarija ćerka Ana poznati je fotograf i dizajner), imao je pet žena i sve ih je obezbedio pre nego što je pre četiri godine sebi kupio stančić od dvadesetak kvadrata u novosadskom potkrovlju da ne bi 62. rođendan dočekao kao podstanar. Dobitnik je tzv. nacionalne penzije koju je, smatra, zaslužio jer je Srbiju predstavljao u svetu i kad je bila u Jugoslaviji. Na mansardi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << i živi i radi, okružen svojim tek započetim kamernim formatima koje priprema za oktobarsku izložbu u beogradskoj galeriji „Dar-Mar". Završene je baš ovih dana izložio u istoj galeriji, nazvavši ih „U susret svetlosti leta".
Na Đakovim slikama su pored sirena, suncobrani, čamci, jedra, kućice i labudovi. Slika ih realistično, iako ih kroz prozor ne vidi. Kroz tavansko okno mogao je da posmatra samo plavo nebo, zato je izbio još jedan - preko puta grafike Albina Brunovskog koga smatra najvećim savremenim majstorom ove tehnike - da ponekad baci pogled na aleju duž Kraljevića Marka. U Đakov maleni studio sve je stalo, ne samo štafelaj nego i grafička presa, ali sve je uredno, pa ne liči na slikarski atelje. Govori brzo, siguran u sebe, čak i kad spominje svoje kolege, ne štedi oštre reči. A tek o galeristima...
- Kada stvaralac bilo koje fele ima potrebu sebe da iskaže, može to da radi i u dvorištu i na kolenima i pod kišobranom. Pet stanova sam podelio bivšim ženama i deci, i konačno ovde imam svoj mir.
Privatni galeristi kažu da je Živko Đak jedan od deset najpoznatijih srpskih slikara. Nije preskup, ali je na ceni, nije milioner, a mogao je biti.
Slike širom svetu
U biografiji Živka Đaka (1942) zapisano da se njegove slike nalaze u javnim kolekcijama kao što su Muzej savremene umetnosti, Narodni muzej, Muzej grada Beograda, Albertina (Beč), Kraljevska biblioteka (Brisel), Viktorija i Albert muzej (London), Muzej moderne umetnosti (Njujork), Moderna galerija (Ljubljana), Kabinet grafike JAZU (Zagreb), Galerija BiH (Sarajevo)... Nosilac je priznanja kao što su zlatne medalje na Bijenalu u Trstu 1977. godine, a pre toga srebrne, 1971. i „Zlatne igle" za grafiku na Prolećnoj izložbi, Gran prija na Trijenalu jugoslovenskog crteža u Somboru, srebrne medalje Akademije „Tomazo Kampanela" u Rimu, čiji je član... Ipak, impozantan CV i svetski renome ne donose mu uvek razumevanje galerista. S „Dar-Marom" je prezadovoljan, Mladena Maraša smatra profesionalcem koji ima dobar nos, dok za galeristu „Zlatnog oka" (u Novom Sadu) tvrdi da je diletant.
- Nadobijao sam se nagrada i u zemlji i u svetu. Njihova jedina prednost je što umetniku omogućavaju da uđe u nečiju selekciju bez žiriranja, po pozivu, finansijski one mahom donose crkavicu od koje se prijatelji časte. Treba osetiti vreme u kome živimo i mogućnosti kupaca. Ne mogu ni kolekcionari, čak ni najveći, da plate sliku pet hiljada evra, jer za tu sumu mogu da kupe jednog izvanrednog Otaševića, Cvetkovića i Dunjića. Nemoralno je da neko dođe u Beograd i MSU proda crtež za dvadeset hiljada maraka, dok takav u Parizu nudi za dve i po!
Duhoviti „voajer"
Duhovit „voajer" i blago ironični moralista, kako je Živka Đaka okarakterisao Sreto Bošnjak, dodaje da nikad nije razmišljao kako da se dopadne kupcima, da je imao sreće da u mladosti uđe u vizuru domaće i strane kritike kao predstavnik nove figuracije. U svoju odbranu da ga prepoznatljivost nije odvela u manir, Đak pokazuje objekat sa jajima koje tek treba da islika. Seća se da je među prvima kod nas 1984. godine napravio instalaciju u Kulturunom centru Beograda, na temu vode, sa živim ribama u akvarijumu, mrežama, kamenjem...
- Čovek sam prirode, u prirodi nalazim i ono što mi je likovno zanimljivo. Vidite ovu fontanu u uglu, napravio sam je od kamenja i stena nađenih na reci, tamo gde pecam... Kada sam počinjao, likovnom scenom je vladala geometrijska apstrakcija koju su favorizovali Stojan Ćelić, kao profesor, i Miodrag Protić, kao osnivač i direktor MSU. Ja nisam hteo da budem u tom trendu, kao što neću ni danas. Drugi su me svrstali u novu figuraciju, a ja sam ja. Volim da vidim nešto na slici, a ne da gledam instalacije u mraku. Umetnost je namenjena svima, da je svi razumeju. Ne mora svako da ima džep za sliku, ali može bar da je gleda. Tako je oduvek. Čovek se u suštini nije promenio. Uvek se borio da preživi, otme drugom zemlju, plodove, stoku, da produži svoju vrstu, što znači bio je i ostao ljubavnik, lovac i - ubica. Ja takve, naravno, ne slikam, prepuštam to drugima. I da znate, nisam se promenio s godinama, osim što sad manje mislim na žene, a više na slikanje. Promenilo se društvo. Svuda se nameću oni s faltom na vratu, slonovskim rupama na temenu, tetoviranim bicepsima. Želeo bih da je više mladih koji kad pođu na svadbu mogu da ponesu sliku na poklon, kao što je nekad bilo.
A na naše pitanje da li bi takvom tetoviranom prodao sliku, spremno odgovara:
- Što da ne, ali deset puta skuplje.
Naši najbolji slikari su ovde
Nisu naši najbolji u Parizu, oni su ovde. Oni koji su pametni, sad se vraćaju, što zbog nostalgije, što zato što više nema 'leba u tuđini. I sam sam živeo u Italiji, italijanski i engleski galeristi su me proglasili za jednog od deset najvećih živih grafičara na svetu. Uvek sam bio optimista, verovao u ono što radim. Nepogrešivo sam istančao svoje procene i ocene. Nikad nisam bio od mračnih slikara koji prikazuju maligne tumore, žlezde, raspeća (kao naši Parižani), jer smatram da čoveku skrhanom svakodnevnim brigama treba pružiti optimističkiju sliku života. Postižem to negovanjem svog talenta, znači radom.
