Izvor: Kolektiv.co.rs, 10.Avg.2015, 07:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svečano ispraćeni majdanpečki penzioneri
Milija Branković (VK bagerista Površinskog kopa RBM-a)
Još prati napredovanje radova i bagere
Do zaslužene penzije, bez bolovanja i odsustvovanja, ali i sa najlepšim sećanjima na rad, kolege i kolektiv
Sa 41 godinom staža Milija Branković (55), VK bagerista u Rudniku bakra Majdanpek, decembra prošle godine započeo je novu životnu etapu, takozvano “treće doba” na koje se još uvek privikava, budući da je do pre 20-ak dana, svakodnevno sa mosta, na ulazu u grad, pratio napredovanje radova na Andezitskom prstu i rad – bagera.
– Penzionerski dani su dugi, a mene ne drži mesto. Mnogi su mogli da me vide, svaki dan šetam, a dok most nije porušen, stajao sam tu, posmatrao kako napreduju radovi i kako rade bageri – otkriva Milija i priznaje: – Još bolujem za tim bagerom.
Iako je rad u rudniku zahtevan i težak, Milija se, kaže, nije štedeo.
– Nije lako biti bagerista. Pažnja je uvek na maksimumu, u svakom trenutku treba znati gde je pomoćnik, gde kabl, gde se šta nalazi na vozilu, gde je vozilo, kako je parkirano, i, naravno, posebno pratiti rad ljudstva, kretanje pomoćnih ekipa, sve.
Majdanpečanin po rođenju, veze sa rudnikom počeo je kao srednjoškolac na praksi, potom na ferijalnoj praksi, a po završenom školovanju, bez dana čekanja, dobio je posao.
– Srećan sam zbog toga, posebno kada vidim koliko se deca sada muče bez posla. Što se prakse tiče, bila je dobra, jer smo na posao stizali obučeni, spremni, znali smo šta se od nas očekuje – kaže Milija. – Prvo radno mesto dobro pamtim, na Južnom reviru, kod Stare uprave. Ja mlad, mašina moćna i skupa, nije bilo svejedno, oči i uši su morale da se dobro otvore, da se sluša rad motora, da se vidi gde je ko i šta radi, ali straha nije bilo.
Milija se priseća da su u rudniku tada bageri bili sajlaši – „marion 182“, „191“ i tako, „“marion dva, tri, četiri, pet, šest, sedam… Na velikom bageru „marionu sedam“ radio je dugo godina, a kada na njega više nije moglo da se računa, onda je menjao.
– Preuzeo sam novi OK bager i na njemu radio 3,5 godine, do odlaska u penziju. Oni su praktičniji, sa njima je transport moguć u radu, a stari su bili komplikovaniji, moralo je da se stane, pa ubaci u transport. Ovo je mnogo brže, lakše za rad, a opet veća je odgovornost, ne sme da se pogreši, jer za čas može da se otkine buster ili nešto drugo, zato pažnja mora da bude na maksimumu.
Milija je obaveze poštovao, a u svom poslu uživao.
– Najlepše je bilo raditi prve etaže, krenuti sa vrha rudnog tela, gledati kako brdo nestaje. Dva, tri puta sam sa Juga to radio, sa vrha silazio u podnožje, do najnižih etaža, gledao kako “skidam” brdo, to je bio najbolji osećaj – kaže Milija koji iz svog dugogodišnjeg iskustva onima u rudniku na početku radnog veka, među kojima je i njegov sin koji radi na Jezeru, želi da prenese da je veoma važno voleti svoj posao: – A, ja sam bager voleo. U mom radnom veku nije bilo ništa ružno, druženje sa kolegama je bilo posebno lepo, ali samo mimo posla. Jer, poslu se trebalo posvetiti maksimalno, biti odgovoran, a mislim da sam to bio, radio sam, nisam znao za bolovanje, odsustvo, slobodne dane nisam koristio, osim baš kada sam morao.
Penzija je, kaže, u poređenju sa drugima, dobra, možda zato što je i rad bio takav. Milija nije planirao da ode iz rudnika i Majdanpeka. I onda kada su mnogi odlazili odlučio je da ostane, pa kako bude. I nije se pokajao.
Nebojša Klčesko (brigadir mašinskog održavanja jalovišta u Flotaciji RBM-a)
Dani sporo prolaze, a godine lete
Sa stažom od 43 godine, osam meseci i četiri dana, shvatio je zašto se u njegovoj porodici, generacijama rudarskoj, ponavljala ta izreka
Znajući da je Nebojša Klčesko, brigadir mašinskog održavanja jalovišta u Flotaciji RBM-a, do penzije stigao nakon 43 godine, osam meseci i četiri dana rada, bili smo uvereni da je to mnogo, a čuli odgovir nad kojim smo se zamislili: – Nije. Sećam se da sam, kada sam se zaposlio 1. avgusta 1974. godine i čuo da neki majstori imaju 39 godina staža, pitao sebe, kada ću ja da doživim te godine, ali prođe, za čas. Dani sporo prolaze, a godine lete, to je izreka koja se ponavljala u mojoj porodici, generacijama rudarskoj, jer su na „hlebu sa devet kora“ bili i pradeda, deda, otac, braća… Shvatio sam zašto.
Tako priču o radnom veku u majdanpečkom Rudniku bakra započinje nekadašnji najbolji radnik Flotacije, ali i čovek koga mnogi znaju kao jednog od najboljih majdanpečkih šahista.
– Počeo sam kao pripravnik u donjoj grupi u Flotaciji gde sam kao mašinac radio na održavanju do prebacivanja i polaganja pripravničkog u Filtraži, pa na Starom zlatu, Belom dvoru, pa opet u Flotaciji i onda na jalovištu, do penzije – kaže Nebojša.- Najbolji radnik Flotacije bio sam u vreme kada je ona imala više zaposlenih nego ceo današnji rudnik, što nije bilo lako jer se radilo mnogo, svih 11 sekcija bilo je u pogonu, proizvodnja je bila velika.
On ističe da je u dugom radnom veku bilo i dobrog i lošeg, ali kada se knjiga sklopi, pamti se samo lepo, a to je sjajno druženje, i to uz rad na koji su i sada ponosni.
– U to vreme, kao stipendisti rudnika, ni dan nismo čekali posao, posao je čekao nas. Meni je najteži bio početak, ulazak u jedan tako veliki pogon i sistem u kome sve treba da funkcioniše, pa i ja kao njegov deo, okružen ogromnim mašinama i ljudima koje nisam poznavao, ali sam se ubrzo snašao i shvatio da je za uspeh u poslu od presudnog značaja dobra organizacija, da se posao voli i radi sa voljom – saznali smo od Nebojše. Mlađim kolegama poručuje da svaki posao treba raditi sa puno pažnje, jer će baš to zatrebati kasnije. – Svaki posao u rudniku se posle izvesnog vremena ponavlja, pa je važno znati šta je i kako odrađeno nekada. Rudnik je specifičan, tu nema i ne sme da bude pukog otaljavanja posla.
Priču ilustruje sećanjem: – Svojevremeno, radio sam već na jezeru, pozove me upravnik Flotacije da pomognem zbog problema na Novom zlatu, jer vertikalna pumpa ne radi, nedostaje ležaj. Odgovorim da nema problema, jer rezervni imamo na zalihama, a on me uputi da poslovođi tog pogona pomognem. Pozovem kolegu i kažem da taj ležaj ima u alatnici, a on stane da me uverava da nema. Nekako ga nagovorim da pošalje kolegu u alatnicu i uđe dva koraka pravo, a onda dva levo, pa potraži četvrti ležaj u nizu, u braon kutiji. Još se prepričava njihovo glasno iščuđavanje: – Pa, ovo je neverovatno! On vidi odozgo sa Jezera, a mi dva dana ovde ne uspevamo da ga pronađemo.
Nikada nije bio u dilemi da napustim rudnik, a nada se da će i njegov sin, uspešan student menadžmenta, dobiti priliku za rad u istom kolektivu: – Rudniku želim da bude jak, gigant, kao nekada, kada sam ja počeo da radim, da u njemu radi svih 11 sekcija, da opet daje po 30 i više vagona koncentrata, da mladi Majdanpečani imaju posao, jer bi to doprinelo i razvoju grada.
Kroz smeh i šalu kaže da je znao da je tako dobro, otišao bi u penziju pre 20 godina – sve je dobro, čovek se na dobro lako privikne, konačno ima vremena za sve, penzija je solidna, a zna i da je za svaku najvažnije – da traje. – Smeju se kada kažem da je sada privilegija doživeti penziju. A, tako je – tvrdi Nebojša Klčesko kome penzionerski dani očigledno prijaju, jer konačno ima više vremena i za neke svoje ljubavi.
– Šah- klub je 2011. godine bio pred gašenjem. Postao sam njegov predsednik, konsolidovali smo se, stali na čvrste noge i igrali regionalnu, pa srpsku ligu, a ove godine i na prvenstvu države kao jedina ekipa iz Timočke Krajine – pohvalio se Nebojša dodajući da je vodio i školu šaha.
Ljubica Buđelan (Rudnik bakra Majdanpek)
Od bolovanja – porodiljsko, od zakašnjenja samo dva
Ljubica je srećna što je radni vek provela u RBM-u i raduje je svaki susret sa nekadašnjim kolegama, a u penzionerskim danima – uživa
Ljubica Buđelan (56) u Majdanpek je došla iz obližnje Rudne Glave, a radni vek započela u Rudniku bakra 25. jula 1977. i radila do 26. decembra prošle godine. Kako je tu svila porodicu, dobila sina, Majdanpek je već 36 godina njen grad u kome živi sa suprugom, dok sin koji je završio informatiku, već četiri godine radi u Beogradu.
– Radila sam 37,5 godina, ne znajući za bolovanje osim porodiljskog. Prvo na Železničkoj stanici kao referent otpreme, pa posle u magacinskoj službi, a sve vreme u Rudniku – priča Ljubica i dodaje da će radni vek pamtiti po drugarstvu, prijateljstvu, druženju. – Sa kolegama sam uvek lepo sarađivala, slagali smo se i pokušavali da jedni drugima pomognemo. Mislim da me pamte po dobrom raspoloženju, jer sam uvek pokušavala da budem pozitivna, nasmejana, da se našalim i objasnim da ćemo takvi biti konstruktivni i pre doći do rešenja za svaki problem.
Iz svog dugogodišnjeg iskustva za mlade ima poruku da daju sve od sebe, šta god radili, a da posao koji rade i koji im omogućava egzistenciju vole. – Važno je biti zainteresovan. Jer, svaki posao može da se nauči. Ja sam posao volela, volela da komuniciram sa ljudima, ali sam, pre svega, bila spremna da radim. Ne volim nerad, neodgovornost, za 22 godine možda sam jedva dva puta zakasnila na posao. Čovek treba da ceni sebe, da bi ga i drugi cenili, a sve može da se nauči, sve da se shvati, kada ima dobre volje. Treba pokušati.
U magacinu gde je radila 22 godine nije bilo lako. Dešavalo se da stigne kamion, pa robu treba istovariti, evidentirati, uskladištiti, staviti u rafove i sve dobro poznavati. Sve to je dobro savladala, pa i da je sada pozovu, misli da bi znala da se snađe i po šifri i svakom drugom podatku. To, naravno, posle sedam meseci penzionerskog staža jednostavno nije mogla da zaboravi.
Ljubica kaže da je “treće doba” počelo lepo: – Super je. Imala sam neku vrstu fobije, znajući da ne mogu da sedim, pitala sam se šta ću da radim, kako ću, ali sam brzo pronašla sebe. Povremeno odem u posetu sinu, svako popodne prošetam po sat vremena, pogledam neku seriju i vreme prođe. A, i penzija je sasvim u redu – kazala nam je Ljubica dodajući da joj u gradu nedostaje malo više zabave, da bi volela da ima gde da se izađe i posluša muzika. Doduše, sa suprugom koji je, takođe, penzioner RBM-a, često negde otputuje, pa zadovoljno kaže: – Samo da nas zdravlje posluži, ovako se može.
Pogledaj vesti o: Penzija
