Izvor: Blic, 31.Dec.2009, 06:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Slavica spušta rudare do 15. horizonta
Bor - San mi je bio da postanem novinar, ali sudbina me je dovela u rudnik, da jedem hleb sa sedam kora. Sigurno je, da se ponovo rodim, nikada ne bih radila ovako težak posao, jer ovo nije zanimanje za ženu, ali mora da se radi, decu da školujem, penziju da dočekam - započinje svoju priču Slavica Jović, rukovalac izvoznih mašina u čijim rukama je sudbina više stotina rudara u borskoj "Jami".
- Uslovi za rad su teški, tehnologija je zastarela, postrojenja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se često kvare. Ovde nisu dozvoljene greške, one se ovde životom plaćaju - nastavlja Slavica koja svakodnevno spušta rudare liftom, napravljenim 70-ih godina, do jamskih radilišta na dubini i do 500 metara ispod zemlje.
Radni dan Jovićeve započinje proverom ispravnosti velike i male izvozne mašine, liftova za prevoz ljudi, rudarske mehanizacije, eksploziva i svega što je neophodno za rad u posebnim uslovima, duboko u utrobi zemlje. Smeštena u ogromnom betonskom objektu, pedeset metara iznad zemlje, osam sati budno strepi nad sudbinom svojih "kamarata" koji negde dole, duboko, kopaju rudu bakra i zlata.
- Na ovom radnom mestu nikada nemate mira. Najlepše se osećam kada je sve u pokretu. Kada se sve trese od siline metalne konstrukcije lifta koji juri kroz ambis. Tišina me plaši. Ona mi deluje zlokobno. Već dugo sam na ovom poslu i stekla sam zavidnu rutinu i sigurnost, svaka od ovih sijalica nešto znači, svaki zvuk prepoznajem. Ali ponekad nenadano zasvetli znak za opasnost i onda je važno biti pribran i reagovati ispravno i pravovremeno. Dešava se da pozovem radnika u oknu i da se niko ne javi. U zvučniku interfona čuju se samo kapi vode kako dobuju po hladnom gvožđu i zlobno fijukanje vetrene struje. Obuhvati me zebnja, pomislim na najgore, tih nekoliko sekundi oduže se kao večnost. A onda se čuje ljudski glas negde iz dubine zemlje. Obradujem se, lakne mi - kaže Slavica.
U borskoj "Jami" na Servisnom oknu postoje dva lifta. Jedan je poveći na dva sprata, i na svakom može da stane po 60 rudara, kao u dva autobusa. Drugi je manji kao onaj u stambenim zgradama, i on služi za prevoz do četiri radnika. Slavica istovremeno upravlja i jednim i drugim. Zna tačno u svakom trenutku gde se koji nalazi. Na kom horizontu: sedmom, devetom, jedanaestom, trinaestom, petnaestom. Liftovi se kreću brzinom od četiri metra u sekundi. Ranijih godina su se kretali i do 12 metara u sekundi, ali zbog bezbednosti rudara brzina je ograničena na maksimalna četiri. Sada je i broj radnika u "Jami" znatno manji, oko 400, a među njima su i 23 žene.
- Dolazilo je do kvarova liftova. Zaustavi se iznenada i blokira pun radnika. Ljudi se uznemire. Onda ih ja putem radio veze, preko pratioca lifta koji se nalazi zajedno sa njima umirim, malo se našalim dok se kvar ne otkloni. Dolazilo je i do većih kvarova, pa su ljudi bili prinuđeni da se jedan po jedan prebacuju u drugi lift. Nije svejedno, opasno je, ali najvažnije je da svi živi i zdravi izađu na svetlost dana - uzbuđeno zaključuje Jovićeva.
Ova žena rudar radi po smenama, vikendima i praznicima. Pet novih godina je dočekala na radnom mestu. Ovde nema zagrljaja, poljubaca i šampanjca, najlepše želje se upućuju preko zvučnika. Glasom, često i nepoznatom kolegi negde u dubini zemlje.
