Izvor: Politika, 05.Avg.2013, 18:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvi put na filmu u osamdesetoj
U Meksiku, devedesetih godina, kod potomaka Srba i Hrvata začinje se zla krv, u isto doba kada se to događa i kod nas – kaže Mima Vuković-Kurić, glumica u meksičkom filmu „Rat Manuele Jaković”
– Ovo je moja prva i poslednja filmska uloga! – kaže nam glumica Mima Vuković-Kurić, prvakinja pozorišta u Nišu, u penziji, koja je u 80. godini dobila glavnu ulogu u filmu „Rat Manuele Jaković”, meksičke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rediteljke Dijane Kardozo, čije se prikazivanje očekuje krajem godine.
Pre nego što je upisala režiju Dijana Kardozo bila je novinarka u Argentini, Urugvaju i Meksiku; autorka je nagrađivanog filma „Antonijev mesec”, a njen film „Sedam momenata”, o gerilcima zarobljenim u Urugvaju 60-ih godina prošlog veka, prikazan je u Beogradu 2009. na Festivalu dokumentarnog i kratkog metra u programu „Latino lonac”.
– Dijana je napisala scenario o trećoj generaciji Hrvata i Srba, rođenih u Meksiku, kod čijih potomaka se začinje zla krv u devedesetim godinama 20. veka, u isto doba kada se taj scenario događa i kod nas. Igram baku, Srpkinju, čijeg su sina ubile ustaše, koja je izbegla u Meksiko i tamo se brine o svojoj unuci – ističe Mima Vuković-Kurić.
Ovu ulogu odigrala je na španskom, budući da je jezik naučila boraveći četiri godine kod sina Hadija Kurića, reditelja, koji već dve decenije živi u Španiji. Tamo je osnovao pozorište Teatar otpora (Teatro de la Resistencia), u kojem je igrala i njegova majka.
Kako je uopšte došlo do toga da za našu glumicu čuju u Meksiku?
– Moj sin je režirao u Meksiku, a rediteljka Dijana Kardozo tražila je stariju glumicu za svoj film. Na Hadijevom sajtu videla je moje podatke, sliku, i stupila je u vezu sa mnom – priča Mima Vuković-Kurić.
Euforija oko filma, dodaje, nije bila toliko velika, koliko i trema zbog prvog leta avionom preko okeana. Meksiko Siti, sa blizu 20 miliona stanovnika, glumica opisuje kao džinovski i zanimljiv grad sa brojnim naslagama istorije. – Bilo mi je vrlo uzbudljivo da u ovim godinama odem i tamo boravim čitava tri po meseca, dodaje.
Kada razmišlja o glumačkim prilikama, naša sagovornica naglašava da je odigrala „mali milion uloga” u pozorištu, i to u delima Euripida, Šekspira, Tolstoja, O’Nila, Ibzena, Brehta, Joneska, Nušića, Simovića.
– Glumca iz provincije, koji nosi veliki repertoar, retko pozivaju na snimanja, jer to znači da njegova matična kuća mora da mu nađe zamenu. U ono doba to je bilo neizvodljivo. Malo sam snimala za televiziju (serija „Vruć vetar”), ali i to je bilo na „o-ruk”. Pošteno rečeno, ni kao mlada glumica nisam bila očarana glumom na filmu. Zanimljivo mi je bilo kako se to radi, a kad čovek to jednom doživi, posle ga i ne zanima, sem ako mu nije do novca i slave. U našoj profesiji čovek, koji je na zdravim osnovama, ne teži popularnosti – smatra naša sagovornica koja je diplomirala na Pozorišnoj akademiji u Beogradu u klasi Tomislava Tanhofera, a u Nišu je svojevremeno pokrenula Srednju glumačku školu.
Komentarišući stanje u kulturi, glumica naglašava da je o tome teško misliti u zemlji gde je više od 20 odsto stanovništva nezaposleno.
– Usta svakog prvog u mesecu primaju platu, a ona nije velika. U pozorištu se uvek radilo pomoću štapa i kanapa, pa neka se kulturnjaci potrude da i oni podnesu ovu krizu. Žao mi je zbog kulture, ali iznad svega mi je žao što smo siromašno društvo koje se odriče mnogih stvari –ističe glumica i dodaje:
– Ne mogu da shvatim ni zbog čega naši profesori štrajkuju. Oni su tu radi dece, a ispada da su tu zarad plata. Mnogo je takvih stvari, ali verovatno sam ja konzervativna, što je u skladu sa mojim godinama.
Na pitanje da li se nada još nekom novom uzbuđenju, sličnom meksičkom, naša sagovornica šaljivo kaže da je sledeća, i verovatno jedina značajna stvar koja joj se može dogoditi konačni san koji nas sve čeka. Isti onaj za koji je Vudi Alen rekao: Ne bojim se umreti, samo ne želim biti tamo kad se to dogodi.
M. Sretenović
objavljeno: 05.08.2013.
.jpg)
