Izvor: Politika, 01.Apr.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Priština od osmeha do suza
Olga Dimitrijević, izbačena 1999. iz svog stana u Prištini, napisala je tri knjige sećanja na srećne trenutke u ovom gradu
Prosvetni radnik u penziji i profesor srpskog jezika Olga Dimitrijević rođena je i život, do 1999, provela u Prištini. Živela je u starom delu grada Divan-jol, gde je, kako svedoči, oduvek bilo više srpskog življa. Olga je objavila tri knjige o svom gradu. U prvoj, opisuje svoju ulicu i najbližu okolinu, u drugoj celu Prištinu, dok je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << treća knjiga, pod nazivom „Smeh i suze”, posvećena gimnaziji „Ivo Lola Ribar” koju je pohađala. Iz svog grada oterana je pod pretnjom oružja, 15. jula 1999, mesec dana posle izlaska srpskih snaga iz pokrajine.
– Rođena sam 1941. u starosedelačkoj prištinskoj porodici. Sećam se detinjstva u svom gradu, pamtim ga po druženju i bezbrižnosti. Otac mi je bio krojač, majka domaćica. Nije bilo lako obezbediti pristojan život, ali za sve je bilo jednako. Pamtim cvetne bašte, sedenje ispod behara, smeh, pesmu – priča Olga.
U Prištini je u to vreme najviše bilo Srba, a tek posle su počeli Albanci masovno da se doseljavaju. Dolazili su sa sela, kao i iz Albanije.
– Kada sam ja išla u školu, bilo je samo jedno albansko odeljenje, a tri srpska. Međutim, kada sam počela da radim u Osnovnoj školi „Meho Barjaktarević”, već je bilo više albanskih odeljenja. Pretila je opasnost za radna mesta profesora srpskog jezika, jer se broj albanskih odeljenja stalno povećavao, a srpskih smanjivao. Albanska deca učila su srpski kao „nematernji jezik”, dok su srpska isto tako učila albanski. Albanci su jedni druge protežirali, gurali na isturena mesta. U početku nismo to primećivali, slagali smo se s njima, družili se – objašnjava naša sagovornica.
Problemi su počeli donošenjem Ustava iz 1974, kada se već osetilo da će biti velikih nevolja.
– U mojoj struci to se ogledalo kroz pitanja udžbenika, poštovanje zakona i školskog programa. Zbog toga što su bili u većini, njihovi đaci uvek su morali da dobijaju prve nagrade, bez obzira na kvalitet. Situacija je eskalirala 1981, insistirali su na tome da su obespravljeni, a svi smo znali da nije tako bilo. Školovali su se, radili, zauzimali rukovodeća mesta. Po nacionalnom ključu uvek su bili u prednosti. Počelo je da biva strašno, izgubili smo već slobodu, i u radu i u životu. Prestali su na poslu potpuno da govore srpskim jezikom, a mi nismo dobro razumeli albanski, što je dovodilo do još većeg nepoverenja – dodaje Olga Dimitrijević.
Samo najistrajniji među Srbima ostali su u Prištini, veliki broj se iselio, počev od šezdesetih. A sedamdesetih i osamdesetih to je poprimilo masovni karakter.
– U našoj zgradi od 10 stanova, mi smo bili jedina srpska porodica. A kad sam ja rođena, čitavi delovi grada bili su srpski. Ustavne promene krajem osamdesetih donele su neki boljitak, ali su zato Albanci napustili naše i stvorili paralelne institucije. Tada sam radila u Ministarstvu prosvete Srbije, kao školski nadzornik. Nismo imali pristup u njihove škole, svaka veza je bila prekinuta – priseća se Olga.
Tokom devedesetih situacija je postala gotovo neizdrživa. Ubistva i maltretiranja bila su svakodnevna pojava. Srpska deca ne smeju uveče da izlaze, nemaju zabavni i kulturni život. U selima se dešavaju ubistva i šikaniranja. Počele su masovne selidbe.
– Konačan udarac dogodio se 1998. i 1999, kada su počeli bombardovanje i rat. Naši muškarci su morali da se organizuju i dežuraju kako bi sprečili upade preko noći. Do poslednjeg dana nisam verovala da ćemo napustiti grad, mislila sam da će strana vojska da uvede red. Ali, tada su tek nastale neizdržive teškoće. Ljudi su nestajali u Prištini. Nasred ulice naoružani ljudi su presretali i otimali vozila, srpski jezik nije smeo da se čuje. Ni u prodavnici nismo mogli da kupujemo – opisuje ove strašne trenutke Olga.
Onda su, početkom jula 1999, došli ljudi sa oružjem i izbacili ih iz stana. Ništa nisu mogli da ponesu. Posle desetak dana provedenih u kući Olgine majke, Dimitrijevići su 15. jula napustili Kosovo. Danas, sa suprugom i dve ćerke, Olga živi u Beogradu. U svojim knjigama nastavlja da piše o lepim sećanjima života u Prištini. Kako kaže, da mlađi ne bi zaboravili.
Bojan Bilbija
objavljeno: 01.04.2013.
Pogledaj vesti o: Penzija
