Izvor: Politika, 27.Nov.2010, 23:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pioniri otišli u – penziju
Nema crvenih marama, masovnih sećanja na istorijsko zasedanje 1943. godine, prasetine na trpezi. Žitelji Jajca su preuredili Muzej Avnoja pa ovaj lepi grad na reci Plivi beleži povećan dolazak turista
Danas, kada postajem pionir... ko se ne seća ove lepe zakletve, koja je slavila Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, sa borcem za bratstvo i jedinstvo Josipom Brozom Titom na čelu. Ta prva pesma jednoj lepoj zemlji, uvodila je mališane koji su tek počeli da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čitaju i pišu u svet samoupravnog socijalizma i lepršave budućnosti koja ih očekuje, ukoliko, ako je verovati zakletvi, marljivo uče i rade, poštuju roditelje i starije i budu dobri drugovi, koji drže datu reč.
Dakle, ovo je malo podsećanje na buran dan pre bivšeg sutrašnjeg, nekada velikog praznika velike zemlje koja je nestala.
Da je nekim čudom vreme stalo i da Jugosloveni nisu u međuvremenu shvatili kako je bolje pobiti se, nego decu učiti pesmicama o Titu, na današnji dan, milioni sedmogodišnjaka, koji jedva da su naučili sva slova, ne bi dobro spavali. Jer sutra, 29. novembra, bio je suviše značajan datum: Dan Republike, sećanje na drugo zasedanje Avnoja u Jajcu, kada je udaren temelj federalnom ustrojstvu Jugoslavije, a kralju zabranjen povratak u zemlju. Roditelji su već spremali prasetinu i trljali ruke zbog dva neradna praznična dana, a oni među njima što su im deca stasala za pionirsku maramu i kapicu sa petokrakom imali su pune ruke posla. Trebalo ih je spremiti za priredbu.
U Beogradu je čitava armija mališana odlazila u Pionirski grad, gde je u stilu Đorđa Balaševića, davala zakletvu Titu. I, prema svedočenju jednog bivšeg pionira, koji se 1984. godine pripremao za ovaj svečani čin, bilo je vrlo uzbudljivo.
– Imali smo opasnu učiteljicu, koja je duboko verovala u tekovine narodnooslobodilačke borbe. Ubedila nas je da moramo da naučimo napamet celu pionirsku zakletvu. Kažu da sam bio pametno dete koje brzo uči, ali ipak, imao sam samo sedam godina... plus, imao sam užasnu tremu. Stignem do trećeg reda i ni makac. Nije mi pomagala ni inspiracija u vidu Brozove slike iz čitanke – priseća se stari pionir.
Potrajalo je to do ranog jutra, a pionir je odspavao dva, tri sata. Kada se probudio, valjda od silnog uzbuđenja, naizust je izrecitovao sve stihove časne zakletve, bez ijedne greške. Laknulo mu je, pa su otišli do Pionirskog grada na priredbu.
– Tu sam se malo razočarao u učiteljicu. Jer, ispostavilo se da uopšte nije trebalo da se mučim oko učenja. Neki čiča je, kako je i red kad su zakletve u pitanju, izgovarao reči, a mi smo samo ponavljali za njim. Učiteljica je valjda htela da od malih nogu steknemo jaku volju za učenjem. Iz ove perspektive, deluje kao da je možda htela da se istakne pred budnim očima kolega komunista, pošto je bilo mnogo đaka i učitelja iz drugih škola. U stvari, verovatno je imala direktivu da nas natera da je naučimo napamet. Jedno vreme sam se ljutio na nju, ali odavno joj više ne zameram. Imam suviše računa za struju, grejanje i vodu da platim da bih se time bavio – procenjuje, uz osmeh, naš sagovornik.
Elem, taj dan je nekako prošao, a školske sveske su sledećih godina bile ispunjene pričama o desantu na Drvar, hrabrom psu Reksu (ili beše Luks) i onoj čuvenoj priči, koja je milionima jugoslovenske dece na nos izašla, o nestašnom dečaku Brozu koji se sankao u majčinom koritu pa ga je polomio. Koliko li je tek miliona pismenih zadataka napisano na temu „Šta pomislim kada kažem Jajce?”
Šalu na stranu, i iz ove perspektive, zaista deluje kao da je Dan Republike bio lep praznik. Vremenom su đaci batalili pisanje sastava o Titu, a bilo je sve više onih koji su crtali grb Srbije, a sigurno i šahovnicu u bratskoj Hrvatskoj. Ostatak te lekcije iz jugoslovenske istorije je poznat i poprilično tužan. Zato je ovo malo nostalgično putovanje možda potrebno vratiti na izvor stare nestale Jugoslavije i njeno doba nevinosti, kada je grad Jajce bio njen centar. U tome nam je pomogao Mirsad Duranović, predsednik Subnora za Jajce, odnosno Udruženja antifašista i boraca NOR-a.
Građani Jajca su u poslednje dve godine imali pune ruke posla.
Rekonstruisan je Muzej Avnoja. Od tada, ovaj lepi grad na reci Plivi beleži i povećan dolazak turista, i bar u tragovima podseća na slavne dane iz svoje ne tako daleke prošlosti. Juče se u Jajce slilo oko 1.000 jugonostalgičara (opština je organizovala proslavu Dana Republike za vikend) koji su polagali vence oslobodiocima, pevali partizanske pesme, nosili jugoslovenske zastave i partizanske uniforme. Duranović kaže da su najverniji gosti Jajca Slovenci, kojima, valjda zato što su toliko dugo u Evropskoj uniji, žestoko „puca” jugonostalgija.
– Svake godine ovde bude strahovit dernek, i dolaze nam ljudi iz svih jugoslovenskih republika. Nekako izgleda da je Slovencima prilično stalo da sve bude lepo i veselo. Puni su pozitivne energije, iz Slovenije donose vino, keks, meze, druže se i zabavljaju sa ljudima – prenosi Mirsad Duranović.
Naš sagovornik smatra da je obnova Muzeja Avnoja u bio pravi potez koji je Jajce vratio na turističku mapu Bosne i Hercegovine. Sada već, kao u stara dobra i berićetna vremena, osnovne škole ih BiH, ali i iz drugih republika, organizuju grupne posete đaka. Duranović konstatuje da je lepo što deca i na taj način imaju priliku da se susretnu sa istorijom koja je gurnuta pod tepih.
– Možemo da im ispričamo šta je to bilo i značilo zasedanje Avnoja, kako se rodila jedna zemlja. Ta istorija je u većini školskih udžbenika izbrisana. Međutim, ne može se izbrisati ono što se zaista dogodilo – govori Duranović.
Muzej Avnoja je u ratovima devedesetih bio potpuno devastiran i pokraden, a grad Jajce, poznato je, našao se na ratnoj međi između Hrvata i Srba. Od 10.000 eksponata koje je muzej posedovao, Duranović kaže da su ostale dve peći, nekoliko slika Đorđa Andrejevića Kuna i Titova fotelja. Obnovljen je zahvaljujući udruženjima Subnora iz svih bivših jugoslovenskih republika. Pored rekonstrukcije originalne izložbe iz 1943. godine, u okviru nove muzejske postavke, ideja je da svaka republika ima svoju sobu, u kojoj će biti prikazana istorija od ustanka u njoj, do kraja Drugog svetskog rata. Slovenija, Bosna i Hercegovina, Crna Gora i Makedonija su dale svoj doprinos i osmislile postavke. Pozitivnu ideju, svesno ili iz lenjosti, koče Srbija i Hrvatska.
– Za sada, soba koju smo odredili za Srbiju je prazna, isto je i sa hrvatskom. Ljudi sa kojima smo kontaktirali u Srbiji su se obavezali da to urade i dobili smo pozitivan odgovor, ali još nije ništa urađeno. Voleo bih da nam izađu u susret, nekako te dve prazne sobe izgledaju ružno pored ostalih postavki – ističe Duranović.
Duranović kaže da žitelji Jajca različito reaguju na obnavljanje muzeja. Ima onih kojima to smeta, neki ne žele uopšte da prihvate ovu svojevrsnu obnovu ideje jugoslovenstva, a neki su srećni. Svaki je čovek priča za sebe. Opština je prepoznala da muzej može da udahne novi život Jajcu. Prilikom proslave 65 godina od Drugog zasedanja Avnoja, posetilo ga je 5.000 ljudi.
Asocira na vreme kada je Jajce posećivalo ni manje ni više nego 300.000 ljudi iz čitave Jugoslavije, a svaki dan u godini bio je 29. novembar.
– Nisu džabe naš grad zvali kontinentalni Dubrovnik – priseća se Duranović.
Ispada da u istoriji, pogotovo brdovitog Balkana, sve ide u krug. Mirsad Duranović rođen je 1968. godine, 25 godina posle te 1943. godine kada je Tito pohodio Jajce i stvarao (sporne?) avnojevske granice. Naš sagovornik kaže da ima još 17 živih boraca NOB-a i da mlađi treba da nastave suštinsku ideju Avnoja, a to je antifašizam.
Uostalom, malo je pionira, sada već sa pivskim stomacima, kreditima, ženama, decom, na birou rada ili srećno zaposleni u tranziciji ili političkoj stranci, koji sa setom i osmehom ne pomisle na dan kada su postali pioniri. Ima dosta i onih koji, poput Bate Stojkovića u filmu „Balkanski špijun” (dobro, on je čuvao sliku onog brkatog), u nekoj fioci čuvaju prašnjavu kapu i crvenu maramu. Mi smo bili mali, ništa nismo znali, al’ smo... nastradali. Sve je isto, samo njega nema... zar ne?
U zemlji Srbiji Dan Republike slavljen je do novembra 2001, a ukinut je sledeće, 2002. godine, čitavih 11 godina od raspada Jugoslavije 1991. A da, u Beogradu je i Ulica 29. novembra unapređena u Bulevar – despota Stefana.
.......
Pionirska zakletva
Danas, kada postajem pionir
dajem časnu pionirsku reč
da ću marljivo učiti i raditi
poštovati roditelje i starije
i biti veran i iskren drug;
da ću voleti našu domovinu samoupravnu
Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju
i ideje za koje se borio Tito;
da ću ceniti sve ljude sveta
koji žele slobodu i mir.
Stanko Stamenković
objavljeno: 28.11.2010.
Pogledaj vesti o: Penzija
.jpg)
