Izvor: Večernje novosti, 16.Mar.2015, 15:21   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Omer ostao kad je bilo najteže

OMER je bio častan, veliki čovek, profesionalac pilot, neopterećen nacionalizmom ili bilo čime drugim nečasnim. Žalosno je što takvi ljudi žive sa nama i među nama, a mi ih ne primećujemo dok ne nestanu. Ovako za "Novosti", o Omeru Mehiću, prisećajući se zajedničkih mučnih ratnih dana, govori njegov komandant, pukovnik u penziji Srećko Prentović. Emotivno, ponosan što je poznavao majora avijacije stradalog u nesreći kod Surčina, pukovnik Prentović navodi da ga je Omerova >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << ličnost navela da o njemu progovori iskreno, kako se osećao i kako ga je doživljavao. Od nekadašnjeg saborca oprostio se dirljivim pismom, koje najbolje govori o karakteru i vrlinama nastradalog Mehića. - To je bio moj ljudski i komandantski dug prema njemu mrtvome - naglasio je u razgovoru za naš list pukovnik Prentović. Na svom fejsbuk-profilu on je prizvao u sećanje jedan razgovor iz 1992. godine sa, tada mladim poručnikom Mehićem obavljen na tenkodromu Zalužani. - Pozdrav, komandante, šta ima? - Uđi, Omere. Omer Mehić, poručnik, mlad, zdrav, jak, uvek vedar i nasmejan, vrsni i neustrašivi pilot. U letačkom kombinezonu sa patikama na nogama. Nema čizama, ostale tamo negde u Zagrebu, nove nisu stigle. Leti u svojim patikama. Na borbene zadatke, a svaki je borbeni, jer rat je. Puca se na sve strane, ko stigne i odakle stigne.VOJNIČKA BIOGRAFIJA Omer Mehić, koji je kobne noći pilotirao helikopterom koji se srušio kod Beograda, major avijacije, rođen je 24. jula 1967. godine u Doboju. Bio je na dužnosti pomoćnika komandanta za transport i traganje i spasavanje, ujedno nastavnik letenja u komandi 890. mešovite helikopterske eskadrile 204. vazduhoplovne brigade. U vojsci je od 21. jula 1990. Završio je Vazduhoplovnu vojnu akademiju u Zadru i sve vreme je bio pilot helikoptera. Oženjen, otac dvoje dece. - Šta se ovo dešava, komandante? - Raspad sistema, moj Omere, rat. Užas, vidiš sam. - To me ne brine, to je naš posao. Nego, ovo sa nacionalizmom i prebrojavanjem krvnih zrnaca po tom osnovu... A prebrojavala su se, baš tih dana, moram da priznam. - Kaži Omere, šta te muči, ne okolišaj. - Došao sam da pričamo otvoreno, da se posavetujem. Muči me moje ime. Muči me ovaj raspad, nacionalizam. Dele nas, komandante. Muči me pitanje: ko sam ja i kome pripadam i šta da radim sa sobom? - Ti si, Omere naš, pripadaš JNA, ovom puku i svojoj eskadrili. A kome svi mi danas pripadamo, ne bih ti znao reći. Drugi odlučuju. Već sutra, neko može reći i meni: ne trebaš nam više, bez obzira na to što se zovem Srećko, a ne Omer. Ostaneš li sa nama delićeš našu sudbinu. Bilo kakvu odluku da doneseš, pozdraviću je. Samo te jedno molim. Ako rešiš da odeš, nemoj da bežiš. To je kukavički. Saopšti svoju odluku i idi kao čovek. Dostojno ćemo te ispratiti, jer ti to zaslužuješ. Omer je doneo odluku. Kakvu, danas znate sami. Poštenu, kakav je i on bio. Veliku, kakav je i on bio. Hrabru, kakav je i on bio. Nikada više nismo prozborili nijednu reč na tu temu. A sretali smo se. Zagrlio bi me i poljubio. I uvek mi se obraćao sa komandante, mada mu to više nisam bio. NE OKREĆI SE - Slava ti Omere. I veliko hvala. Do neba gde si pripadao i kome si se zauvek vratio. Putuj i ne okreći se - naveo je pukovnik Prentović.
Pogledaj vesti o: Penzija

Nastavak na Večernje novosti...