Izvor: Blic, 29.Mar.2009, 01:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Novinar nikad ne ide u penziju
Milan Jovanović iz Drinjače kod Zvornika, nakon dugogodišnjeg radnog veka koji je proveo radeći kao novinar i urednik, ovim pozivom nastavio je da se bavi i u penzionerskim danima. Nakon 10 godina od penzionisanja 1998. godine, Jovanović je pokrenuo list mesne zajednice Đevanje pod nazivom „Ledinjak".
Od 1. marta 1977. počeo je da radi kao urednik novina zvorničke opštine „Glas sa Drine", koje su izlazile od 1955. „Tadašnje novinarstvo zahtevalo je puno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << entuzijazma koje nam nije nedostajalo jer smo svi bili mladi. Nakon spajanja ’Radio Zvornika’ i ’Glasa sa Drine’, moji saradnici su pisali za novine, a ja sam istovremeno bio i urednik i novinar na terenu. Svako je radio sve, odnosno pratio sve oblasti, a u odnosu na danas, oprema je bila kabasta jer su novinari na teren išli sa velikim i teškim ’Uherima’. Uprtimo ih na leđa i krenemo tragom vesti. Kroz rad smo pravili brojne šale i anegdote", kaže Jovanović.
Prisećajući se jednog neprijatnog događaja uz komentar da u ono vreme nije bilo jednostavno biti urednik, on priča „kako je njegov kolega Vojin Krsmanović radio ukrštene reči za novine, a kad je jedan broj izašao iz štampe, pozvao me je sekretar partije i pitao jesam li ih pregledao. Naravno da jesam, a on me onda zapita kako mi je promakla reč ’kokarda’, koju su tada svi povezivali sa četnicima. Zapravo, ja sam istraživao i pronašao da je kokarda francuska reč i da predstavlja oznaku vatrogasaca koji su na kapama nosili simbol petla, pa sam se tako izvadio", kaže Jovanović.
Ono što mu je posebno zanimljivo i lepo ostalo u sećanju, jeste probijanje tunela Križevići, na pruzi Zvornik–Tuzla.
„Tunel je kopan s obe strane i ja sam pratio trenutak kad je došlo do probijanja. Pojavila se svetlost i vazduh je počeo da struji, i to je bio izuzetan i nesvakidašnji doživljaj. To je inače najduži tunel na taj trasi za koji je vezana priča da, kad god se počne kopati, radove bi omeo rat. Tako je bilo pred Prvi svetski rat, pred Drugi svetski rat i kada je tunel konačno završen, desio se rat u BiH", navodi ovaj dugogodišnji novinar i urednik.
„Glas sa Drine" izlazio je dva puta mesečno, a pod rukovodstvom Jovanovića izašlo je preko 500 brojeva koji su arhivirani i predstavljaju pravo blago. Od 1992. opštinski list je promenio ime u „Srpski glas", na mesto urednika je imenovan drugi čovek, a Jovanović je radio kao novinar do 1998. godine kada je otišao u zasluženu penziju.
No, on je i dalje nastavio da se bavi izučavanjem prošlosti grada Zvornika, a od 1. juna prošle godine urednik je i jedini novinar lista mesne zajednice Đevanje, „Ledinjak".
Danas je to jedino pisano glasilo u zvorničkoj opštini u kojem se mogu naći priče iz prošlosti vezane za ovo, ali i druga sela, te aktuelnosti iz opštine, anegdote, misli, reklame i, naravno, ukrštene reči. Za današnje novinarstvo Jovanović kaže da je loše, te da je američki tip nametnut i nama.
„Kod njih se sve gleda kroz pare i uvek se nastoji kroz tekst izvući neka korist. Nažalost, preovlađuju teme ’ubio’, ’opljačkao’, ’ukrao’, ’ranio’", komentariše Čiča, kako ga popularno zovu, i dodaje da ne vidi budućnost novinarstva ako se ono svede samo na vest, i to skraćenu.
Drinjačko novinarstvo starije od zvorničkog
Jovanović priča i da je drinjačko novinarstvo starije od zvorničkog. To je najveća mesna zajednica u južnom delu opštine, a prvi list u Drinjači je izašao 1926. godine. Vlasnik je bio prota Milan Petković, a urednik je bio Boško, sin Steve Bričića, prvog učitelja drinjačkog.
„Bio je to list Narodne radikalne seljačke stranke i izašla su samo tri broja. Nastojaću da se to na neki način obeleži", obećava Jovanović.
