Izvor: Politika, 08.Okt.2015, 09:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Neću da me ministarka tera u penziju
Dr Jelena Pantelić Babić mora da ode s radnog mesta višeg savetnika u Direkciji za mere i dragocene metale iako na njega nema ko da dođe
Umesto da danas po povratku s godišnjeg odmora s kolegama iz Direkcije za mere i dragocene metale podeli zadovoljstvo zbog činjenice da je projekat na kome je radila svrstao Srbiju u sam vrh svetske metrologije, Jeleni Pantelić Babić, elektroinženjeru i doktoru nauka, biće uručeno rešenje o prestanku radnog odnosa.
Ona je, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uz još 9.000 zaposlenih višak za državnu upravu. Pošto je u februaru ispunila uslov za starosnu penziju, ima 60 godina i šest meseci, moraće posle 12. oktobra, kada na snagu stupa Zakon o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u državnoj upravi, da se penzioniše.
– Niko me nije pitao da li želim ili ne želim da nastavim da radim. U direkciji sam provela 34 i po godina, prošavši sve nivoe od pripravnika do direktora direkcije, baveći se održavanjem, razvojem i unapređenjem nacionalnog etalona električnog napona. Pred polazak na odmor početkom septembra obavestili su me da moram u penziju. Nisam se tome nadala, niti sam razmišljala da ću pre 65. godine napustiti direkciju, priča dr Pantelić Babić, teško se mireći s činjenicom da država eksplicitno krši i Ustav i Zakon o radu i da se to nikoga ne tiče.
Zakon o višku zaposlenih, koji je potpisala ministarka Kori Udovički, pokazao je da njeni saradnici uopšte nisu uradili pravu analizu o neophodnom broju radnika. Da je ona urađena, dodaje naša sagovornica, direktorima u javnom sektoru bilo bi ostavljeno da sami ocene koja su im radna mesta i resursi neophodni.
– Starosna penzija je moja privilegija i saznanje da sam stekla uslov, ali ne i da se obavezno penzionišem, ako mogu i hoću da radim. Zakon o radu jasno kaže da svi mogu da rade do 65. godine. Meni se kao ženi to pravo oduzima, što je nedopustivo – navodi ona.
Dr Pantelić Babić neće da ulaže žalbu na ovakvu odluku, jer kako kaže to bi značilo da treba da tuži direkciju u kojoj radi od 1981. godine. Tada je to bio Savezni zavod.
Dobro bi bilo, objašnjava, ako bi se prihvatio predlog da se odloži primena ovog zakona, ali se boji da je premalo vremena da bi se takva odluka donela. Ne očekuje mnogo ni od Ustavnog suda kome su zaštitnik građana Saša Janković i poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković podneli predlog da zakon proglasi neustavnim, kao diskriminatorski, jer će taj proces trajati dugo.
– Sve i da Ustavni sud presudi u korist žena, šta ja mogu da uradim posle dobijenog rešenja o penziji – pita ona.
Nije razočarana samo zbog činjenice da je to čista rodna neravnopravnost, nego i što će projekat na kome je 10 godina radila ostati u nekoj fioci, jer nema ko da ga nastavi, budući da je reč o vrlo specifičnoj oblasti – odsek za električne veličine. Mladih kolega, kaže, na žalost, nema, jer je većina posle dve do tri godine zbog male plate napuštala direkciju.
– Osećam se sposobnom, imam energije, volje, znanja i zdravlja. Nastaviću da radim na nekom drugom mestu, u svojoj struci, jer su ovi poslovi traženi. Već gledam ponude. Ni Amerika mi nije nedostižna, jer sam radila i u Holandiji i u SAD – navodi dr Pantelić Babić.
Računica pokazuje da će joj buduća penzija biti 60 odsto od trenutne plate, što joj nije dovoljno, jer ima kredit u „švajcarcima” koji je uzela računajući da će raditi do 65. godine i da će moći da ga otplati. Moraće da se snalazi, i snaći će se, ali joj ostaje gorak ukus u ustima što njeno znanje, iskustvo i volju za stvaranjem više niko neće. Bitan je broj.
Ko će popuniti 9.000 praznih radnih mesta
Upitana da li misli da se ova čistka sprema i zbog činjenice da od 1. januara 2016. prestaje da važi Zakon o zabrani zapošljavanja, te da bi ovih 9.000 slobodnih radnih mesta mogli da popune „podobni”, dr Jelena Pantelić Babić kaže da to neće biti nikakvo iznenađenje.
– Poznato je kako se i ko danas zapošljava i kakvi se sve pritisci vrše da bi pojedinci došli na neka radna mesta – navodi ona.
