Izvor: Politika, 11.Sep.2014, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nacionalizam i penzije
Kestenje iz vatre vadimo više od deceniju i po posle devedesetih, a što je najgore kraj ovim mukama se još ne vidi
Budžetski deficit drma Srbiju, a ovih dana dobija i na usijanju. Gde su mu koreni, šta je to što je možda prvi put posle Drugog svetskog rata dovelo da najave smanjenja zarađenog, tj. penzija. Da bi se otkrio kamen ispod koga se šćućurio koncentrat uzroka deficita pravim paralelu sa našim susedom, Hrvatskom. Sličnosti velike, i mi i oni imamo dugoročno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nestabilan budžet. I još veća sličnost je u istom uzroku koji se jednim imenom zove – nacionalizam. Različiti su karakteri nacionalističke (pod)svesti i načini njenog ispoljavanja, ali radijus „učinaka” je isti.
Nacionalizam je i kod jednih i kod drugih duboko destabilizovao tekuće finansije. Mečka je, što se žargonski kaže, zaigrala i pred hrvatskim i pred srpskim golom, tj. budžetom. Različiti su razlozi i obrazloženja. U Hrvatskoj za vreme ostvarivanja „tisućljetnjeg” sna, a pod plaštom nacionalističke opijenosti, nerealno se ušlo u velike kredite za izgradnju modernih autoputeva duž cele zemlje. Došli su u situaciju da naplatom cestarine ne mogu da pokriju dospele anuitete što je na dugu stazu ugrozilo budžet. Sad se i oni hvataju za glavu. Upravo ovih dana, u Hrvatskoj se vode velike polemike o tome da li autoputeve predati na upravljanje strancima u koncesiju i time smanjiti obaveze i stabilizovati budžet ili ne? I tamo su „patriotske snage” skočile na „junačke noge” i shodno svojoj prirodi strasno upozoravaju da je to dalja rasprodaja Hrvatske. Oni su išli i korak dalje pa javno pitaju: ako mi imamo gubitke na autoputevima – koji su to stranci koji će uzeti trajne gubitaše, tim pre što se zna da strani kapital dolazi samo zbog profita. Na drugoj strani, predstavnici vlade kažu da zainteresovani koncesionari nisu klasičan kapital koji odmerava samo plus i minus u tekućoj ekonomiji.
Ali u Hrvatskoj računaju s nečim opipljivim, a mi? Nacionalizam je Srbiju, takođe, dugoročno uzdrmao. Hrvatska je gradila i zadužila se, a mi finansirali ratove i to u poremećenim odnosima snaga u svetu, najpre za očuvanje Kosova i Metohije, a onda i za zaštitu srpskog življa u Krajini. Zaduživali smo se indirektno. Ratove smo finansirali iz primarne emisije, a potom je inflacija, kao direktna posledica upumpavanja lažnog novca, razrezala veliki porez te zašla iza leđa i „obrstila” proizvodnju i stanovništvo. Kad je proizvodnja uništena više nismo imali iz čega da finansiramo izdržavani sektor (800.000 zaposlenih u javnim službama plus 1,3 miliona penzionera), nego zaduživanjem iz godine u godinu. Dug na dug. Nismo sačuvali Kosovo niti srpske krajeve u Hrvatskoj, a dobili smo „dug na veresiju”. Zadužujemo se nizašta, ili preciznije ne za projekte, investicije, niti za izgrađeno. Ostaje nam samo patnja kao neka vrsta istočnjačke prirodne pojave na licima građana Srbije, kao beleg i boja očiju. Kestenje iz vatre vadimo više od deceniju i po posle devedesetih, a što je najgore kraj ovim mukama se još ne vidi. „Đekna još nije umrla, a kad će – ne zna se.”
Pokrajinski fond za penziono i invalidsko osiguranje je osamdesetih godina prošlog veka imao višak prihoda (uplate doprinosa) nad rashodima (penzije) i deo tog viška je plasirao, ukamaćivao. Potom je, devedesetih, došao ,,nacionalni projekt”, inflacija je dospela i na tekući račun Fonda, obezvredila i obrstila njegov saldo, i tako je Fond ostao go. Nevolja nevolju stiže, u međuvremenu ugušena je proizvodnja pa sada i prihodi podbacuju, da bi danas izdržavanje penzionera već s jednom polovinom duboko zagazilo u budžet Srbije. Igra slučaja je htela da se ispit o daljoj održivosti penzija polaže pred istim onima koji su učestvovali u kreiranju velikih „nacionalnih ciljeva” devedesetih godina prošlog veka. Da ne bude zabune, račun bi stizao i svima drugima koji bi preuzeli vlast u Srbiji u 2014. Jednostavno, to je matematika. Ona ne ulazi u prirodu ciljeva, da li su pravi ili promašeni, ona meri posledice. Mi danas kusamo posledice za promašene ciljeve. Penzioneri koji više nemaju šanse da poprave svoj materijalni položaj čekaju samo pismo o namerama, saopštenje o smanjivanju njihovih penzija. Kad se zaposlenima u javnom sektoru smanje plate oni, ipak, imaju kakvu takvu alternativu – da odu u drugu zonu rada, a penzioneri su ostavljeni na milost i nemilost rezačima budžetskih rashoda. Oni i budžet stoje u istoj ravni kao paori i ćudi neba – suša, grad ili preterana vlaga brste plodove ratara, a smanjenje penzija ugrožava starost onih koji su imali ,,sreće” da žive u zemlji promašenih ciljeva. Da budem objektivan, nije lako ni aktuelnom premijeru Srbije koji verovatno čini sve što je u njegovoj moći da koliko-toliko ublaži posledice ekonomskog posrnuća Srbije iz devedesetih i prve decenije novog milenijuma. Nisam siguran da njegovi ,,podanici”, koji su u vlasti na lestvicama niže, ulažu iste takve napore. Mislim, naprotiv, da mu bitno otežavaju posao sa svakim novim neproduktivnim zapošljavanjem svojih partijskih kolega u javnim službama Srbije. Naširoko se buši šator koji premijer pokušava kako-tako uspravno da zadrži.
Rekao bih da su za nas bile kobne dve osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije. Jedna je iz 1987. godine, kao zagrevanje za zbijanje nacionalističkih redova, a druga sednica, imaginarna, po ciljevima i karakteru slična prvoj, održana je kada je donet Ustav Srbije iz 2006. kao suštinski produžetak ustavnih rešenja iz 1990. Posle osam godina od važenja novog Ustava sve parlamentarne stranke u Srbiji se ove godine izjašnjavaju za njegove promene, dok je glavnom arhitekti tog Ustava, Koštunici i njegovoj partiji, biračko telo na martovskim izborima dodelilo crveni karton. Ne žele više nove iluzije, pošto su shvatili da se patriotizam ne može sipati u rezervoare traktora. Međutim, cena tog saznanja je velika. Srbija je dugoročno destabilizovana, neizgrađena, raščerupana, bez nade i uverenja. Pokušava se sa frekvencija nacionalnog servisa RTS građane ubeđivati, ali daleko je to još od uveriti. Danas je najskuplja srpska reč, ne Kosovo već uveriti.
Bivši član Savezne vlade (u kabinetu Milke Planinc)
Siniša Korica
objavljeno: 11.09.2014.
Pogledaj vesti o: Penzija
