Izvor: Politika, 07.Jun.2012, 11:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mehanizam za odgovornu državu (2)
Ministarstvo finansija će morati da uživa poverenje svih članica nove vlade, makar samo zato jer ga čekaju hitnii teški zadaci na liniji preporuka Fiskalnog saveta, kao što su podizanje PDV-a, zamrzavanje plata i reforma penzija. No, njegovo pretvaranje u centar dogovorenog mehanizmajačanja odgovornosti i kapaciteta države omogućilo bi da se, po prvi put, započnu i dugoročniji zadaci.
Prvi među njima mora biti jačanje privrednog kapaciteta zemlje. Kako bi učinci postali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vidljivi pre kraja mandata, institucionalne osnove mehanizma bi morale da se postave još u prvoj godini mandata. Ali prethodno – tranzicija u Srbiji mora da se završi, tj. mora da se zategne finansijska disciplina. To bi, paradoksalno, povećalo likvidnost u privredi, jer bi veći dužnicimorali da prodaju imovinu,unesu likvidnost otplatom svojih dugova i time otkočili solventne subjekte koje sad guši opšte neplaćanje. Disciplina mora da se odnosi i na državu i na preduzeća u restrukturiranju u nadležnosti Agencije za privatizaciju.
Institucije mehanizma imale bi četiri komponente: (a) istinsku strategiju privrednog oporavka, koja će jasno opredeliti nekoliko početnih prioriteta, tipova politika, nosioca politika, merila o njihovom ostvarivanju, visinu sredstava sa kojima će se politike podržati; (b) srednjoročni plan javnih investicija, koji bi, opet, jasno ukazivao na nacionalne prioritete, kako bi se na njih koncentrisalo ubrzano trošenje sredstava; (c) delimičnu centralizaciju raspolaganja sredstvima za podsticaj i podršku privrednom oporavku uz osnivanje razvojne banke Srbije; (d) plan jačanja analitičkih i programskih kapaciteta države za realizaciju strategije.
Kakvi bi bili prioriteti izabranih politika? Oni zavise od ciljeva. Po mom mišljenju, u ovom izbornom ciklusu cilj za Srbiju nalazi se u kombinaciji maksimizacije privrednog rasta kroz rast izvoza ili supstituciju uvoza, sa ponekad nekompatibilnom maksimizacijom otvaranja radnih mesta. Stoga bi politike morale da naglase podršku sektorima koji mogu da budu motor izvozai zapošljavanja, uz relativno mala ulaganja (industrija srednje tehnološke složenosti, poljoprivreda). Takođe bi bilo važno razviti programe koji obezbeđuju zaštitu standarda najugroženijeg stanovništva. U dužem roku, cilj mora biti obezbeđivanje kvalitetnog života za što veći broj građana Srbije. To pretpostavlja kombinaciju podrške proizvodnji kvalitetnih radnih mesta i značajnog unapređivanja kvaliteta obrazovanja. Ali, eto odlaganja na koje se moramo odlučiti: u kraćem roku mogla bi se samo racionalizovati strukturaobrazovanja, uz njeno prilagođavanje potrebama programa sa kratkoročnijim, ali impulsivnijim dometom.
Dalja razrada politika, kao što je rečeno, morala bi uključivati struku i privrednike uz značajno jačanje ekonomske logike. Ilustracije radi, umesto zalaganja (samo) za veće subvencije poljoprivredi, mora se poći od razumevanja odrednica njenog poslovanja. Poljoprivreda u Srbiji danas posluje po osnovu dva krupna modela. Jedan se odnosi na velike, a drugi na male posede koji su u protekle dve decenije spasli Srbiju od gladi. Velike posedniketreba okupiti i sa njima dogovoriti politike koje će smanjiti neizvesnost državnih opredeljenja, bez prebacivanja rizika poslovanja na državu. A male posednike moramo prvo bolje da razumemo: kako to da voće truli na stablima dok su ljudi nezaposleni? Da li bi se problem rešio uspostavljanjem mreže otkupa i međunarodnog plasmana? Da li bi takva mreža, zasnovana na javnom privatnom partnerstvu, bila dugoročno rentabilna?
Za odgovor na takva pitanja i sprovođenje takvih politika, srpska država danas nema odgovarajuće institucije.Uspostavljanje dobre razvojne banke, kakvih ima u svetu, znatno bi umnožilo instrumente za društvenu podršku privredi i ozbiljno doprinelo ubrzavanju privrednog rasta. Razvojna banka bi mogla bitidobrasamo pod uslovom da posluje kao deo opisanog šireg planskog mehanizma. Štaviše, u tom slučaju mogla bi se staviti u njegov centar iposlužitikao „trojanski konj” za uvođenje discipline i kapaciteta za ekonomsku analizu, kao i ograničavanje korupcijeu naš neuređeni državni sistem.
Naravno, dobra razvojna banka ne sme biti podložna korupciji. Nacrt zakona o razvojnoj banci u skupštinskoj proceduri zadovoljava jedan od tri bitna uslova za to:po pravilu, njena podrška ne bi bila direktno usmerena na pojedinačne privredne subjekte. Bilo bi potrebno još i da je uklopljena u opisani mehanizam. To bi smanjio prostor za proizvoljnost i eliminisalo bahatost, jer bi svaka odluka te banke morala da bude obrazložena u skladu sa jasno postavljenim prioritetima, programima, kriterijumima analize i odlučivanja, tj. diskriminacije među idejama i programima.
Pomoglo bi i to što je mehanizam „zajednički” svim strankama na vlasti. Prostor bi se još više suzio ako bi se u institucije koje bi nadzirale sprovođenje programa uveli i predstavnici civilnog društva ili čak opozicije. I konačno, treći uslov je da bi, pored redovnih instrumenata kontrole i nadzora, rad razvojne banke morao da se maksimalno izloži pogledu javnosti. Svaka odluka o zapošljavanju, o opredeljivanju sredstava za programe, kao i o njihovom dodeljivanju pojedinim institucijama, morala bi biti jasno obrazložena i izložena na njenoj internet-stranici.
Opisani program i sistem može da bude postavljen sa ozbiljnom namerom i da zaživi kako treba, bez velike promene političkog sistema Srbije. Reč je o samo malom, početnom koraku, ali bi on pokazao kako države u svetu rade, bez obzira na to koje ih stranke vodile. Njegovi efekti bili bi odmah vidljivi te bi on brzo postao „zarazan” i širio svoj pozitivan uticaj na celokupan državni sistem. S druge strane, ako se ovako nešto ne pokuša, disciplinu i red u srpsku državu uvešće, verovatno kroz nekoliko godina, neki drugi, mnogo manje poželjan proces.
*Bivši direktor UNDP za zemlje u tranziciji
Kori Udovički
objavljeno: 07.06.2012
Pogledaj vesti o: Penzija
