Izvor: Politika, 15.Nov.2012, 13:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Loša adresa
Beograd je ušće u koje se slivaju umetnici raznih interesovanja
„Među predloženim kandidatima za Nacionalnu penziju, mislim da je 90 odsto ljudi zalutalo, a to su lica sa estrade, među kojima je i jedna krojačica koja sebe smatra da je srpska Koko Šanel”, kaže slikar grafičar, književnik Miodrag Anđelković Daja, napominjući da je sama institucija dobro zamišljena, ali su kriterijumi privatni i nepostojeći. ,,Ne konkurišem jer sam lokacijski ugrožen, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zato što živim u Nišu, a Niš nije plodno tlo. Meni je Niš Sveta Jelena, a da sam ostao u Beogradu bio bih u prvom timu,a nacionalna penzija bi bila stvar rutine sa ovoliko izložbi i kritika koje su pisali mnogi ljudi o mom stvaralaštvu”.(„Narodne novine”, 7. novembra 2012).
Svojevremeno je Nišlija Dušan Radović kazivao da će svi Srbi živeti u Beogradu. To su i komunisti obećavali. U krugu dvojke. O „lošoj adresi”, potpisnik ovih redova je više puta pisao. I isticao da su srpsku književnost stvorili pisci sa „lošom adresom” to jest lokacijom. Od Bore Stankovića do Milisava Savića, od Dobrila Nenadića do mlađanog Dejana Stojiljkovića od Niš(ta). Beograd je ušće u koje se slivaju umetnici raznih interesovanja. Ali zašto se ne vraćaju u unutrašnjost? Nego im je lepo u spoljašnjosti. Umetnik u unutrašnjosti je preko potreban, treba da ima povlašćen status, a ne da kopni u svojoj usamljenosti.
Uvaženi višeruki umetnik Daja pridružio se horu glasova koji se čuju na ovoj pozornici još od blaženog Dositeja, prvog serbskog popečitelja kulture. „Loša adresa” je provincija. Neće ovaj slikar da konkuriše za nacionalnu penziju. U svom stvaralačkom gospodstvu priprema veliku izložbu koja će na proleće biti u stonom Beogradu, a u planu su izložbe u Francuskoj i Španiji. U celoj ovoj pometnji na površinu je isplovilo mnogo „tužnih i sramotnih primera iskrivljavanja i preinačavanja jedne dobre ideje u cirkus i ponižavanje stvaralaca iz državnog epicentra:resornog ministarstva i vlade”, LJ. Šop).
Treba ponovo pročitati seriju sve aktuelnijih tekstova „Šta nagrađujemo u kulturi” (,,Politika” od 4. februara do 24. februara 2012). U tekstu „ Vrzino kolo” pisao sam o nagradama. P(r)ozvani ćute i nastavljaju lov. Lov na nagrade. Sve do nacionalne. Pusti delo, koliko ima samo na glasu pisaca, ali bez dela. Svojevremeno je Andrić napisao: „Ako postoji nešto što može da zadovolji golo i nezajažljivo umetnikovo JA, onda su to nagrade. Što su priznanja veća i uglednija, polemike i svađe koje ih prate su spektakularnije...”. Pesnik Branislav Petrović je upozoravao da „čilageri iz Nobelove fondacije jedva čekaju da tutnu lovu onome ko otkrije egzaktna merila za vrednovanje umetničkog dela”. Kako se meri poezija? Ko su naši merači duha? Sve je subjektivno, pa i rad komisija. Ali, da li bi danas u svoj ovoj zbrci prihvatio da učestvuje jedan tihi Andrić, šta bi rekao prgavi Crnjanski, a tek gospodin Matić... Pa zar nije stvaranje Božje poslanje? Zar ste zaboravili da će „Proći ova halabuka...”.
Ali zato među dobitnicima ima i onih koji su odavno otišli iz Srbije, koji godinama ovde ne žive, sada se setili i došli da i oni zagrebu iz već praznog kazana. Uzeli, otišli... I još pristižu, skupljaju potpise, donose ćage iz belog sveta. Članovi kojekakvih akademija, počasni doktori... i čega sve ne,a sada kao „veličine” hoće da sisaju osirotelu majku Srbiju...
Novine javljaju da je jedna od kandidatkinja skupila 1.500 potpisa.
Potpisao sam pedesetak peticija, javlja S. „Na delu je neka vrsta kvazielitizma. Ima i grabeži, i drugih ružnih osobina”, veli glasoviti slikar.
Novine pišu, stvarnost potvrđuje, pad morala, a dna nema na vidiku.
Miroslav Todorović*
*Književnik, živi u Nišu i Trešnjevici
objavljeno: 15.11.2012.
Pogledaj vesti o: Penzija
