Izvor: Politika, 03.Jan.2013, 23:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jaša Grobarov i glas naroda
Pre koju godinu, pišući o tužnoj vesti da nacionalnu penziju nije dobio Jaša Grobarov, klasik neformalne srpske književne istorije, koji u formalnu nije ušao samo kao pisac nego i kao književni junak, naglasio sam da će, ako bude sreće, tom čoveku jednog dana u Beogradu biti podignut spomenik.
I pretpostavio da je komisija za dodelu penzija odlučila da Jašu liši pedeset hiljadarki mesečno kako bi do kraja ispunio sudbinu budućeg spomenika koji će svom besmrtnom književnom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << boemu podići zahvalni narod.
Jer se ovozemaljska sudbina većine srpskih spomenika sastojala u tome što ih je zahvalni narod prethodno – ako ne već izdao ili ubio – ono barem pustio da skapaju od gladi.
Jaša nacionalnu penziju nije dobio ni 2012. godine.
Iako u komisiju nije izabran višegodišnji nacionalni penzioner Milan Vlajčić.
Zbog čega mu je – kako je pre nekoliko dana, na skupštini Srpskog književnog društva obavestio kolege (a Vlajčiću su, budući da je reč o polivalentnom stručnjaku, kolege i pisci i reditelji i filmski i književni kritičari, i ko sve još ne)– oduševljena supruga napravila tortu.
Iz toga bi, valjda, trebalo da zaključimo kako je supruga bila radosna što joj se supružnik nije našao u lošem društvu.
Na stranu pitanje zašto je suprugu izlagao suvišnom trošku i trudu, kada je – ukoliko je smatrao da mu društvo ne priliči – članstvo mogao da odbije, umesto što je čekao da oni odbiju njega – sreća je što za tu intrigicu nisam saznao pre rečene skupštine.
Jer bih, u tom slučaju, možda, podlegao iskušenju da i ja od supruge tražim da mi napravi tortu.
I grdno bih pogrešio.
Vlasti se smenjuju, komisije se smenjuju, ali suština ostaje ista.
Sa Milanom Vlajčićem ili bez njega – na isto se hvata.
Ovogodišnji novitet je, međutim, to što se zahvalni narod nije zadovoljio mogućnošću da o sudbini svojih umetnika odlučuje preko „legalno izabranih predstavnika”, nego je demonstrirao želju da se u „proces odlučivanja” uključi direktno.
Prilično brojni novinski tekstovi koji su se bavili problemima u vezi sa radom pomenute komisije – a činjenica da je Jaša ponovo ignorisan nipošto nije jedini problem – bili su propraćeni upadljivo velikim brojem komentara „internet korisnika”.
Dominantna je bila „misao” da bi nacionalne penzije trebalo ukinuti.
Šta hoće ti umetnici, pita se glas naroda, zašto nisu štedeli tokom života, umesto što su se rasipali po kafanama, pa bi sada da se navale na grbaču poreskih obveznika.
Na pitanje kako su mogli da uštede kada u ovoj zemlji da uštedi nije uspeo gotovo niko, glas naroda ima beskompromisan odgovor: ako nisu uspeli da uštede, onda i nisu neki umetnici.
Elem: za razliku od svojih „predstavnika”, koji su restriktivni, narod je mnogo darežljiviji. On sudbinu budućih spomenika ne bi dodelio samo Jaši i određenom broju privilegovanih. Nego: ni po babu, ni po stričevima – svima.
I to umetnici i oni koji da su umetnici misle, treba da imaju u vidu kada se žale na loš položaj kulture. Nije tačno! Kao što nije tačno da oni koji su za kulturu zaduženi ne poštuju narodnu volju. Istina, ne idu baš do kraja. Ali, nisu daleko.
Najzanimljiviji je, međutim, apel jednog internet deputata koji poručuje: „Kakve nacionalne penzije?! Raditi treba, inače propadosmo!”
Nisam neki stručnjak za ekonomske i sociološke teorije, ali meni ovakav pristup deluje kao kombinacija ideja Margaret Tačer i Pola Pota. Problem je samo u tome što nam za tačerizam nedostaje odgovarajuća „ekonomska baza”, a za polpotizam adekvatna „društvena nadgradnja”.
A postavlja se pitanje i šta deputat – ukoliko već „klepanje stihova”, „izmišljanje priča”, „igruckanje”, „pevuckanje” i „sviruckanje” ne podrazumeva – podrazumeva pod „radom”.
Možda – pisanje internet komentara?
Vladimir Kecmanović
objavljeno: 04.01.2013.
