Izvor: Politika, 02.Jul.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Invalidska partizanska u 87. godini
Živorad Ivić, iz sela Ravnja, kaže da je tek sada, iz inata, zatražio svoje pravo nezadovoljan što četnici, koji su pucali na partizane, traže penzije kao navodni oslobodioci zemlje
Ravnje – Prošlo je šezdeset devet godina otkako je Živorada Ivića (87), iz Ravnja u Mačvi, pogodio geler granate u desni kuk, a tek početkom ove godine je, kako kaže, iz inata zatražio da mu se dodeli invalidnina. Potvrdu o ranjavanju u selu Čengiću kod Bijeljine i otpusnicu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz partizanske bolnice u Ugljeviku, u jesen 1944. godine, koju je potpisao general Radojica Nenezić čuvao je kao uspomenu na te ratne dane, a početkom ove godine obratio se invalidskoj komisiji i dobio invalidninu od 5.560 dinara mesečno.
– Ma, bilo mi je dosta. Već deset godina, oni što su bili u četnicima i pucali na nas partizane pojavljuju se kao oslobodioci zemlje, traže penzije i invalidnine, a mnogi od njih su se na pijankama i terevenkama slučajno sami ranjavali. Njima za invalidninu trebaju svedoci, a kod mene stoji požutela potvrda iz bolnice. I odlučim da zatražim invalidninu, odem na komisiju, u kuku mi se sija nemački šrapnel od granate. I eto naplaćujem i ja to što sam zemlju branio od fašizma – priča Živorad, dok sedimo u dvorištu njegove kuće u Ravnju.
Kada je 28. udarna slavonska divizija ušla u Ravnje, u jesen 1944. godine, osamnaestogodišnji Živorad je mobilisan među prvima, srećan što će biti deo partizanske vojske.
– Posle mobilizacije usledio je pokret prema Bijeljini. U Čengiću smo se potukli sa Švabama i ja dobih geler u desni kuk. Posle lečenja u partizanskoj bolnici u Ugljeviku dobio sam otpusnicu, a komandant divizije major Radojica Nenezić mi je rekao da mogu da idem kući, da sam završio ratovanje, a da potvrdu čuvam, jer ću na osnovu nje dobiti invalidninu. Nisam poslušao komandanta, stigao sam moju četu i nastavio s njom ratni put do Trsta. U proleće 1945. nas demobilisaše, a iz Trsta su me poslali na Pleso kod Zagreba, na dosluženje vojnog roka, gde sam ostao do pred kraj 1947. godine. Bio sam kovač, a na aerodromu je trebalo majstora – priča Živorad, danas jedini živi partizan u Ravnju.
Partizansku potvrdu o ranjavanju čuvao je za uspomenu.
–Nisam tražio invalidninu, sramota me. Pa nisam se ja borio za pare, već da zemlju oslobodimo – kaže Živorad.
– Dođe ovo smutno vreme, pa priča kako ista prava imaju i oni što su se borili protiv Švaba i četnici-gibaničari, što su po Mačvi pekli prasce, ispijali seosku rakiju, otimali od naroda, pucali na partizane. Meni pade mrak na oči, sećam se komšija koji su onih ratnih godina sa puškama i redenicima, šubarama i kokardama pjandurali po selu i ponekad pripucali na partizane. Izvadim moju potvrdu o ranjavanju, setim se mobilizacije i opet ćutim. Neću da tražim invalidninu, želeo sam da idem u rat. Srećom naišla i mobilisala me ta 28. slavonska divizija, sve je bilo kako sam hteo, pa šta da tražim da mi se plati, što nosim geler u levom kuku.
Međutim, kad je čuo da jedan njegov meštanin traži penziju za ratne zasluge u četnicima, u Živoradu se sve pobuni. Pukovnik Mitar Mitrović, kaže, rekao mu je „vadi potvrdu Živorade, ti bar imaš crno na belo gde si bio“.
– Besan ko ris potegnem potvrdu pa pred invalidsku komisiju u Sremsku Mitrovicu. Oni me pregledaju pa u Novi Sad. Bilo je to ovog proleća, kad u aprilu stiže prva invalidnina, pa ja sad za inat pričam kako partizani svoje ne zaboravljaju. I eto, meni tih pet hiljada malo znači, ali neka se zna ko je gde bio i šta je radio. Sad sam jedini partizan u Ravnju koji prima neki dinar od države. Nije ni ovo trebalo, ali danas kad su svi „oslobodioci“, neka se zna da Živorad Ivić prima partizansku invalidninu, da je krvario u Bosni i da je davno dobio orden za hrabrost – završava priču stamena starina.
J. Slatinac
objavljeno: 03.07.2013
Pogledaj vesti o: Penzija
