Izvor: NoviMagazin.rs, 12.Mar.2016, 14:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dušan Pavlović: Nema spavanja
“Nema spavanja! Ne možete da budete svetski prvaci, a da spavate. Spavajte pet-šet sati, ne treba vam više. Spavaćete kad budete u penziji”. (Z. Đinđić, Leskovac, 10. mart 2002)
Dok je bio premijer, Zoran Đinđić je često držao ovakve motivacione govore. Motivacioni govori menjaju svest slušaoca. Ako ste ubedljivi (a Đinđić je često bio dobar i ubedljiv govornik), možete da promenite uverenje slušaoca, pa time i njegovu svest. U malim grupama >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << i klubovima to se lako postiže. Promeniti svest svih građana jedne zemlje, međutim, nije moguće kroz motivacione govore. Za to postoje drugi, mnogo efikasniji načini.
Da biste promenili svest velikog broja ljudi neophodno je da promenite institucije (pravila). To je ono što Đinđić za vreme svoje vladavine nikada nije ozbiljno pokušao.
Zamislite slobodno tržište na kojem država garantuje samo svojinu i poštovanje ugovora. (Niko ne sme da krade; ako vam obećam da ću vam prodati A, a prodam B, možete me tužiti i dobiti odštetu, a ja ću biti kažnjen.) Osim takvog oblika državne intervencije, sve drugo je slobodno. Država se ne meša u određivanje cena, količinu robe koju ćete proizvesti, šta ćete kupovati, a nameti i porezi su minimalni (tek toliki da bi se garantovali svojina i izvršenje ugovora). Hoće li proizvođači znati koliko čega da proizvedu? Da li će kupci znati koji je proizvod najkvalitetniji? Da, zato što na na takvom tržištu deluju “zakoni” ponude i tražnje koji preko cena “saopštavaju” koliko čega treba da se proizvede i šta vredi kupovati. Kada nema potražnje za nekim proizvodom, proizvođač zna da treba da smanjuje cenu robe ili da potpuno prekine da je proizvodi. Kada kupci vide da cene rastu, kupuju manje.
To što država ne određuje cene, količinu i ne reguliše proces prodaje, ne znači da nema institucija. Institucije su pravila koja usmeravaju naše ponašanje. U ovom slučaju, resursi (u najvećem broju slučajeva) idu onima koji najbolje mogu da ih iskoriste.
Moguće je navesti još radikalniji primer. Zamislite hobsovsko prirodno stanje u kojem nema države (sudova, policije, vojske, administracije, kontrola, inspekcija). Kako bi se ponuda i tražnja sada odvijale? U najvećem broju slučajeva ishod takvog stanja će biti rat svih protiv sviju, a resurse će dobijati oni koji su najjači (pametniji, lukaviji). Pogrešno je, međutim, misliti da u takvom stanju nema institucija. I tu postoje pravila koja regulišu ponašanje, samo što su pravila sada neformalna. Kada nema nikoga da vas kazni kada nešto želite da ukradete, to znači da postoji pravilo koje vam kaže da je krađa dozvoljena. U tom slučaju pobeđuje onaj ko je jači (lukaviji, pametniji).
U oba slučaja, institucije vremenom stvaraju svest. U prirodnom stanju, ljudi shvataju da je dobro biti najjači; kada postoji pravna država, shvataju da se više isplati slediti pravila. Na tržištu u čije se funkcionisanje država ne meša, prodavci shvataju da najbolje prolaze oni koji proizvedu kvalitetnu stvar uz najmanji trošak, a kupci da dobijaju najkvalitetniji proizvod.
Svest nije moguće promeniti bez promene institucija. Nikome se ne isplati da spava pet sati dnevno ako ne postoji institucija koja ga na to podstiče. Da bi neko odlučio da spava pet, a radi 19 sati dnevno, mora da veruje da mu tih 19 sati stvara veću korist nego trošak. Nažalost, sam Đinđić to nije razumeo. Procenjujući našu kolektivnu pamet trinaest godina nakon njegove smrti, mislim da mi to i dalje ne razumemo.
Pogledaj vesti o: Penzija, Leskovac
