Izvor: Press, 12.Sep.2010, 02:47 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poučna priča iz Nepričave
Rankovići mukotrpno rade po 16 sati dnevno, ali su do sada odgajili 1.000 bikova, među njima i ginisovca Miška težeg od dve tone. Sami obrađuju 37 hektara zemlje i na imanju imaju bukvalno sve osim pčela i vinograda
Najteži bik koji je ikada kročio na Novosadski sajam podgajen je u lajkovačkom selu Nepričava. To je za rukom pošlo porodici Ranković, koja se stočarstvom bavi skoro tri decenije. Miško, težak više od dve tone, >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << prodat je u Surčinu za 8.000 evra, a njegov prvi vlasnik Radenko, glava porodice Ranković, kaže da bi iz ovih stopa krenuo da ga vidi, da sazna da je još živ.
Rankovići su proteklih godina odgajili skoro 1.000 bikova. Međutim, nijedan nije bio kao Miško, koji je napredovao neverovatnom brzinom i dostigao duplo veću kilažu od uobičajene.
- Miško je bio nešto posebno! Oteljen je u oktobru 2004. godine, a već sa šest meseci počeo je da se izdvaja impozantnom veličinom. Sa 3,5 godina prešišao je i svog oca Romberga za 33 kilograma. Brzo je napredovao i postao je naš kućni ljubimac. Iako je hranjen kao i druga grla, izrastao je u najtežeg bika simentalske rase ikada izmerenog na Novosadskom sajmu, teškog 2.073 kilograma - kaže Radenko.
Neverovatnu kilažu Miško je dobio zahvaljujući isključivo domaćoj zdravoj hrani koju su pripremali Rankovići. „Odrastao" je na žitaricama, a kada je prešišao 1.700 kilograma jeo je samo suv ovas, da bi ga „noge održale".
Plakali i Miško i gazda
- Mislim da je mogao da postigne još veću težinu, ali sam morao da ga prodam, jer sam se malo plašio zbog njegove težine i da li će moći da je iznese. Pre dve godine na Novosadskom sajmu imao sam nekoliko ponuda za njega. Iskreno da vam kažem, nisam znao koliko da ga cenim, tako da nisam ni izlazio sa cenom, nego sam primao ponude. Na kraju je prodat za 8.000 evra preradi mesa u Surčinu. Kad smo ga dovezli u Surčin, zbog veličine nije mogao da uđe na vrata staje - priča Ranković.
On kaže da mu je prodaja Miška jedan od najtežih trenutaka u životu.
- Svi smo se vezali za njega. Kada sam pogledao mog Miška poslednji put, suze su počele da mu se slivaju, kao da je znao da sam ga prodao. A onda sam i ja pustio suzu, nisam izdržao. Ne znam gde je i kako je Miško završio. Njegov novi vlasnik mi je pre nekoliko dana rekao da je živ, ali ja sumnjam u to. Da znam da je živ, ovog trenutka bih seo u kola i krenuo da ga vidim. Od Miška mi je ostala njegova ćerka, koja uskoro treba da se oteli, i nadam se da će nam se posrećiti i da ćemo uspeti da podgajimo bika koji će biti teži od Miška - kaže Ranković.
Uspeli i bez pomoći države
Rankovići se tri kolena unazad bave poljoprivredom. Deda Borivoje je počeo, Radenko razvio posao, a sin Ivan nastavlja tradiciju. Obrađuju 37 hektara zemlje, a u domaćinstvu jedino, kako kažu, nemaju vinograd i pčele!
- Pored bikova, proizvodimo sve što se može proizvesti u selu, od mleka i povrća do mesa. Sve je to zdrava hrana đubrena prirodnim đubrivom. Imamo oko 13 hektara naše zemlje, a ostalo uzimamo u zakup i obrađujemo. Skoro smo prodali 30 bikova, a ovih dana treba da kupimo novu turu. Sledeće godine planiramo da podgajimo 100 bikova i to sve bez pomoći države, samo zahvaljujući našem radu - kaže Radenko.
Rankovići poručuju da je organizacija posla najvažnija. A da kad postoje ljubav i sloga, može sve da se postigne, dokaz je njihova porodica, koja se uspešno bavi poljoprivredom, pored toga što su čak tri člana zaspolena u Rudarskom basenu „Kolubara".
- Uspevamo sve da postignemo dogovorom. Supruga Ljiljana je pravnica i ona radi stalno prvu smenu, dok sin i ja radimo po smenama, tako da je jedan od nas uvek kod kuće. Radni dan nam traje 16 sati, ali ne žalimo se, sve radimo sa ljubavlju. Mogli smo mi da živimo u gradu, ali najlepši je život na selu - slavuj te budi, slavuj te uspavljuje - kaže Ranković.
Svaki član porodice ima svoj deo posla. Radenko i Ljiljana ustaju u pola pet. Ljilja pomuze krave, nahrani piliće, a Rade nahrani bikove i onda odlaze na posao u Lazarevac. Kad se vrate, kako kažu, već na kapiji se presvlače i odmah kreću na posao kod kuće. U poslu im pomažu sin Ivan, koji sa porodicom živi u Lajkovcu, ali svakodnevno dolazi u Nepričavu, i ćerka Magdalena, studentkinja Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu. Posla su jedini oslobođeni deda Borivoje i baba Dobrila, koji su „odslužili svoj radni vek" i već su prešišali osmu deceniju života.
