Izvor: Politika, 20.Maj.2011, 23:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Preobazrivi Obama
Arapima nisu potrebna objašnjenja iz Vašingtona da bi razumeli značaj i posledice ovog trenutka svoje istorije
Jedna promena vuče drugu. Posle decenija podrške autokratama koji su po Bliskom istoku američke strateške interese štitili gazeći elementarna prava svojih naroda, predsednik Barak Obama odlučio je da podrži demokratske promene za koje se bore Arapi u regionu.
Američki predsednik se nada da je eliminacija Osame bin Ladena, koja je učvrstila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << njegovu staturu kod kuće i po svetu, šansa da se približi Arapima koji su, bez njegove pomoći, krenuli u reforme.
Oglašavajući se – bolje kasno nego nikad – posle Dana gneva, tokom kojih su narodi Bliskog istoka svrgli dvojicu diktatora, a prete još nekolicini, Obama je obećao da će pomoći demokratske promene.
Govor je zamišljen kao najvažnije obraćanje regionu posle Obaminog ekspozea u Kairu juna 2009, kada je – posle dekade kojom su dominirali teroristički napadi na SAD (11. septembra 2001) i rat u Iraku – pozvao na „nov početak” u odnosima Amerike i sveta islama.
Nema sumnje da je Obama zabrinut da posledice autohtonog Arapskog proleća (sa izuzetkom Libije) ne izmaknu američkoj kontroli.
Pokušao je da se dopadne svima. Većinu je razočarao.
Mnogi Arapi smatraju da se Vašington predugo premišljao, posebno oko Egipta, pa ne misle da SAD sada svetom vodicom poškrope njihovo demokratsko proleće.
Isto tako, nije im potrebna pomoć Vašingtona da bi razumeli značaj i posledice ovog trenutka arapske istorije.
Arapi od Obame ne traže analize. Ono što od Amerike očekuju, manje-više saglasno, jeste da Vašington preuzme liderstvo u rešavanju palestinskog pitanja.
Svestan da je izraelsko-palestinski konflikt glavni razlog antagonizma Bliskog istoka prema Zapadu, Obama se primakao Palestincima kada je Izraelu poručio da se vrati na granice pre junskog rata 1967, kako bi mogla da nastane palestinska država.
„Upravo zbog našeg prijateljstva (sa Izraelom), važno je da kažemo istinu: status kvo je neodrživ i Izrael takođe mora hrabro napredovati ka trajnom miru.”
Iako je poruka o granicama manje politički zaokret, a više signal Izraelu da mora da bude spreman na ustupke, Obama se već juče sastao sa izraelskim premijerom, kako bio ponovio da je bitni cilj SAD ostao neizmenjen – bezbednost Izraela.
Razočarani Benjamin Netanijahu već je Vašingtonu zadao mnogo glavobolje upornim odbijanjem da odustane od novih jevrejskih naselja na okupiranim teritorijama. Izraelac je sada zabrinut zbog posledica koje po jevrejsku državu može imati pomirenje palestinskog Fataha i Hamasa, jer sa ovim poslednjim ne želi da pregovara.
Uprkos neuspesima koje je doživeo, uprkos mnogim promenama u regionu – ili možda baš zbog mnogih promena – Obama ponavlja da je obnova dugo zamrznutog mirovnog dijaloga potrebnija nego ikad.
Da bi uspeo, američki predsednik morao bi da razveže ruke, ali one su i dalje poprilično uvezane: prejak pritisak na Izrael lako može da mu uskrati podršku jevrejskog lobija samo godinu dana pre nego što će tražiti nov mandat.
Onda nije začuđujuće što nije ponudio neke nove ideje. Previše se trudio da balansira između onih oko njega koji traže da Amerika predvodi demokratske pokrete regiona i onih čija su prva briga nacionalna bezbednost i zaštita snabdevanja naftom.
Stanar Bele kuće držao se obazrivosti koja ne obećava mnogo. Ispoljio je podršku demokratskim aspiracijama regiona, ali potrudio se da ne poremeti dugotrajna partnerstva, koja su mu potrebna u borbi protiv Al Kaide, blokiranja Irana ili zbog energetskih interesa.
Saveznički Bahrein kritikovao je zbog opresije demokratskog pokreta, ali saudijskog kralja, čiji mu despotski režim obezbeđuje naftu, nije pomenuo.
Osvrćući se na potencijalno najozbiljniji sadašnji problem – pobunu u Siriji – Obama je bio upadljivo uzdržan. Obama nije rušio predsednika Bašara el Asada, iako mu je ovaj zaveo sankcije. Ponudio mu je da predvodi tranziciju ili da se, u suprotnom, povuče.
Saudijci i zemlje Persijskog zaliva biće razočarani jer su očekivali da će snažnim pritiskom na Damask Amerika pokazati da ima jasnu strategiju obuzdavanja iranskog uticaja u regionu.
Donekle mogu da budu razočarani i Egipćani. Mada su dobili finansijsku podršku, i oni umnogome Teheran vide kao glavnu prepreku na palestinskom frontu.
Očito je da su Obamu u slučaju Sirije vodili širi interesi: da ne kvari odnose sa Rusima i Kinezima, koji su veoma razočarani jer je NATO zloupotrebio njihovu podršku akcijama u Libiji, i ne žele da dopuste da se slična stvar ponovi u Siriji.
Kako god, neke stvari su se značajno promenile između Obaminih govora u Kairu i Stejt departmentu: mnogi na Bliskom istoku smatraju da to što kaže Vašington više i nije tako važno – Arapsko proleće dogodilo se bez pomoći Sjedinjenih Država.
Šest meseci otkako je arapski svet eksplodirao, Obama pokušava da pronađe sponu koja bi istorijsku transformaciju regiona povezala sa zapuštenim mirovnim pregovorima Izraela i Palestinaca. Posle njegovog govora, nije jasno da li on to i može.
Boško Jakšić
objavljeno: 21.05.2011
Pogledaj vesti o: Osama Bin Laden, Barak Obama
