Izvor: Radio 021, 30.Nov.2020, 13:03
Znaš li ko te ubi silno?
Poslednjih dana svedoci smo jedne vrlo vidljive, ali i druge manje vidljive obmane u vezi sa našim zdravstvenim sistemom.
Zajedničko za obe situacije koje ću navesti je činjenica da postoji zajednička žrtva, a to su građani Srbije, što u ulozi pacijenata, što u ulozi poreskih obveznika i osiguranika.
Počnimo od svežijeg i javnosti manje vidljivog primera koji je, kao i sve šokantno u Srbiji, krenuo sa Tvitera. Pulmolog dr Srđan Lukić objavio >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << je informaciju da u bolnici u kojoj radi, SB Izola u Sloveniji, trenutno postoji otvoren konkurs za pet pozicija: za opšteg hirurga, urologa, pulmologa, kardiologa i za interventnog kardiologa, te je stavio link ka oglasu.
Dr Lukić odmah je postao sila koja Srbiji odvlači zdravstvene radnike, stručnjake koji bi, inače, spašavali živote u svojoj rodnoj zemlji (njih čak petoro). Samo što to najverovatnije nije ni tačno jer, koliko vidimo, zdravstvene radnike godinama nema šta da zadrži u državi u kojoj zvanično nema dovoljno kreveta za obolele, u zemlji u kojoj u domovima zdravlja doktori sami kupuju sredstvo za dezinfekciju, a pošten čovek jedva da može da se zaposli bez neke veze, jakog prezimena ili bez "overenog pisma preporuke" u vidu partijske knjižice stranke koja se u datom trenutku nalazi na vlasti.
Čovek bi, gledajući osudu sa kojom se dr Lukić suočio, pomislio da u Srbiji decenijama unazad uopšte nema egzodusa, kao i da se svaka majka pobunila kad joj je dete reklo da ide "napolje da zaradi". Sigurno se trudila da ga zadrži od naizgled boljih prilika da živi život, a ne da spaja kraj sa krajem od prvog do prvog.
"Nisam se doktore ovome nadala od Vas. A ko da leči nas koji zbog različitih razloga ostaju da žive u Srbiji. Niste fer. Pratim Vas, rado čitam vaše postove ali ovo stvarno nisam očekivala od Vas", napisala je jedna korisnica dr Lukiću kao odgovor na njegov tvit, misleći valjda da je on kriv zato što Srbija godinama unazad kuburi sa kadrom. Ko će nas da leči ne zavisi od pojedinca, već od sistema koji, na čelu sa ministrom zdravlja Zlatiborom Lončarem, zaista nema uspeha.
Skoro 800 medicinskih radnika imalo je nameru da prošle godine napusti Srbiju, koliko ih je od Lekarske komore Srbije tražilo sertifikat dobre lekarske prakse. Koliko ih zapravo godinama unazad ode ne postoji kao proverena informacija u sistemu, ali se može pretpostaviti da je brojka značajna.
Šta zdravstveni radnici, svršeni studenti medicine, mogu da očekuju u Srbiji?
Radeći novinarski posao i prateći zdravstvo godinama unazad, shvatila sam da su najveći problemi našeg zdravstvenog sistema nepotizam i partijsko zapošljavanje, niske zarade i nedostatak sistemskog ulaganja u zdravstvo. Nikad neću zaboraviti kad sam, gledajući jedan konkurs Kliničkog centra Vojvodine pre koju godinu, među primljenim medicinarima viđala dosta poznatih prezimena - valjda zato postoji i ona pošalica "institut za majku i dete" za kuće koje zapošljavaju decu lekara. Nikad neću zaboraviti ni iskustvo jednog prijatelja koji je, prošavši sve nivoe provere za posao u jednoj državnoj zdravstvenoj ustanovi, na samom kraju i uoči dobijanja posla dobio pitanje: "Ako bi se samo još učlanio, znaš da tako mora...".
Plate su drugi problem. Država je sama sebi priznala da su medicinski radnici sramotno nisko plaćeni kada je poslednji put, u aprilu ove godine, povećala plate u zdravstvu za 10 odsto. Da li bi se to dogodilo da nije bilo epidemije virusa korona, a znamo da smo imali i izbore? Dakle, znamo da se to dogodilo zbog izbora. Osim što država zna da su medicinari sramotno plaćeni, svesna je i da demagoški mora da ih stimuliše sa jednokratnim novčanim nagradama kako bi im manje teško palo urušavanje zdravstvenog sistema kojem upravo svedočimo.
Čak ni u tim situacijama ne može dostojno i svima koji zaslužuju da se isplati taj novac, već i tu mora da se kalkuliše i da neki koji rade manje dobiju više, a oni koji rade više dobiju manje.
A da se godinama unazad samo krpe rupe u zdravstvenom sistemu pokazuje činjenica da očigledno nema dovoljno kapaciteta u kriznim situacijama. Neki će sad upitati: "Ali ovo nije normalna situacija, mnogi građani su bili bezobzirni i kupovali u Zari na Crni petak, išli po splavovima, ko im je kriv što su sada bolesni i zauzimaju mesta u bolnicama?"
Rekla bih da su krivi oni koji su slali poruku da je bezobzirnost sasvim okej jer vera štiti od kovida, pričešćem se ne možete zaraziti - ali ne samo to. Predsednik Srbije je tek nedavno počeo redovno da nosi masku u javnosti (valjda mu je PR tim rekao da više zaista ne sme da pokazuje silu, u trenutku kad dnevno umre više od 60 zaraženih kovidom, a veliki broj građana očigledno misli da treba da celiva leš).
Četvrti i poslednji problem je zapravo drugi primer sa početka ovog teksta, a tiče se nedavne javne i emotivne reakcije dr Radeta Panića, specijaliste anestezije i reanimatologije iz Kraljeva. Kao angažovani u "crvenoj kovid zoni", u gostovanju na televiziji N1 je gotovo plačući rekao da je "zdravstveni sistem Srbije zvanično pukao".
"Juče sam bio u situaciji kakva se dešavala u Italiji. U svom profesionalnom veku nisam očekivao da ću doći u takvu situaciju, nisam imao mesta za ljude koje mi u medicini smatramo mladima, niti sam imao gde da ih transportujem", rekao je Panić o situaciji koju većina nas može samo da zamisli u glavi, ali ne i da proživi.
Kao gledalac, mogli ste da razumete i osetite nemoć o kojoj je govorio, o užasnoj trijaži koju mora da sprovodi, svestan da mu je posao, profesionalna i lična odgovornost da spašava živote, a da to sada ne može da učini. To je ona nemoć kada vam je žao jer se ništa ne pitate, ali držite tuđ život u rukama u trenutku kad oni koji se pitaju razmišljaju kako da krivicu za ceo fijasko stave na vas i građane.
Postavlja se i pitanje kako ljudi poput dr Predraga Kona, u tim godinama i sa tolikim iskustvom, mogu mirno (ili naizgled mirno) da gledaju na sve ovo? Potom još i da "odgovorno tvrde da nema pucanja zdravstvenog sistema" i time da dovode javnost u očiglednu obmanu, svesni da odgovornost neće trpeti. Vlast i bliski vlasti u Srbiji jednostavno ne žele da preuzmu nikakvu odgovornost ni u jednom pogledu - ne samo u vremenu ove epidemije, već i za bilo koju situaciju koja nam se dogodila decenijama unazad. Preuzeti odgovornost znači da priznajete da ste pogrešili, a kod nas postoji sistemsko nipodaštavanje stručnih ljudi i nepriznavanje ličnih grešaka, zarad ličnog interesa.
Zapitajte se da li odgovorna lica u zdravstvenim centrima imaju na umu vaše zdravlje i boljitak kad u radni odnos primaju priučenu lekarsku decu ili partijski kadar. Pitajte se ko će vas zbrinuti kad dođe Hitna pomoć ili kad završite u Urgentnom centru. Nisu ni dr Lukić ni dr Panić krivi zato što medicinski tehničar sa završenim kursom ne zna da vam pronađe venu. Krivi su oni koji su odlučili da donesu odluke gledajući sopstveni, a ne kolektivni interes.
Zbog svega navedenog, zaista treba da nas pogađaju svi napadi na one koji rade svoj posao i otvoreno govore o problemima koje imamo. Greške se dešavaju, ali kod nas očigledno ne postoji namera da isti budu rešeni zarad kolektivnog boljitka. Postoje samo zamene teza, nepriznavanje grešaka i dalje urušavanje onoga što nazivamo sistemom, a što odavno ne postoji. Sve to prolazi jer je lična odgovornost misaona imenica u ovakvom društvu. Za kraj, pročitajte kako je dr Srđan Lukić odgovorio na kritike na objavljenu informaciju o oglasu za posao u Sloveniji.
Hvala svima na podršci u vezi mog jučerašnjeg tvita vezanog za posao u Sloveniji. Hvala i kritičarima zato što je potrebno govoriti o tome zašto zdravstveni radnici odlaze, i zašto plata ni približno nije glavni a kamoli jedini razlog. Tema je preopširna, ali da probam ukratko:
— Srđan Lukić (@srdjl) November 29, 2020
.jpg)
