Izvor: Novine novosadske, 25.Jul.2012, 17:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zid koji spaja, u dvorištu Novosađanke Marte Kiš Buterer

Umetnička oaza pod otvorenim nebom  
U dvorištu ovdašnje umetnice Marte Kiš Buterer, u Ilirskoj ulici na Telepu, raste zid čija uloga nije da ljude razdvaja, već da ih jedne sa drugima spaja, što ovu građevinu čini posve jedinstvenom u vasceloj arhitekturi novosadskoj. Neko će možda primetiti da zidovi ne rastu, ali bi se takav prigovor mogao uputiti tek onim zidovima u koje nisu “uzidani” i živi ljudi. No, ovaj Martin je svakako drugačiji, i to upravo zahvaljujući ljudima >> Pročitaj celu vest na sajtu Novine novosadske << koji ga čine. Zid umetnika, kako je prvobitno kršten ovaj građevinski poduhvat, počeo je da se ka nebu izvija polovinom prethodne godine, a u njegovoj izgradnji do sada je učestvovalo više od stotinu vojvođanskih slikara i vajara, kao i jedan pisac.


Svoj doprinos ovoj nesvakidašnjoj konstrukciji svako od njih je dao donevši na gradilište bar po jednu ciglu sa svojim potpisom. A kao što to obično biva, i zidu pomenutom je “svanulo”, tek pošto je njegovom prethodniku, na istom mestu, “smrklo”. Elem, kuća koja se na ovom mestu nalazila, pre dve godine je potpuno izgorela u eksploziji gasa. Budući da su ljudske žrtve pukom srećom izbegnute, Marta je, kako nam priča, odlučila da, umesto nekadašnjeg stambenog prostora, sebi i drugima podari ovu umetničku oazu, za sada još uvek u nastajanju, koja “mora služiti nečemu dobrom”. – Prošle godine, na jednoj koloniji na kojoj sam bila, našla sam nekoliko cigala i zamolila prijatelje i kolege da mi ih potpišu. Najpre mi je to izgledalo kao nešto što može biti zanimljiv suvenir koji ću poneti kući. Onda mi je na pamet palo da upravo na taj način mogu realizovati onu svoju ideju o “nečemu dobrom” i odlučila da od tih cigala počnem da gradim jedan zid u kom će biti ubeležena imena svih umetnika koji žele da se uključe u akciju. Sazvala sam jedno druženje kod mene i rekla da od sada svi koji dolaze na moju kapiju moraju sa sobom da ponesu po jednu ciglu sa svojim potpisom. To se ubrzo pročulo među kolegama i cigala je bilo sve više,
priča Marta.
Zid gradi novi kulturni centar
Uskoro je, veli, prvobitna zamisao o zidu počela da prerasta u priču o novom, neformalnom kulturnom centru, koji bi jednog dana trebalo da postane okupljalište svih kreativnih ljudi u Novom Sadu. – Sada ovo već ima obrise jednog poluotvorenog prostora. Krov još nemamo, ali pojedini moji prijatelji umetnici po zidovima već kače svoje izložbe. Dakle, i bez prostora, ovaj prostor funkcioniše. U svakom slučaju, zamisao je da u neko dogledno vreme, koliko to pre svega novac bude dozvoljavao, ovo iznikne u jedan alternativni kulturni centar, koji će biti namenjen umetničkom stvaranju, izlaganju, kreativnom odmoru i isto tako kreativnim druženjima. Ja ništa od ovoga, naravno, ne planiram za sebe, već za sve one koji u procesu učestvuju na bilo koji način, ništa ovde nije moje, samo se dešava u mom dvorištu. Dakle, ovo je nešto što treba da pripada svima nama. Da na neki način bude jedna konstantno otvorena kolonija za stvaranje, ne samo likovnih umetnika, već i pisaca, glumaca, muzičara i svih drugih stvaralaca – kaže Marta. “Feniks”, kako će se budući centar zvati, zahvaljujući činjenici da je “iz pepela iznikao”, prema Martinim
rečima, ne grade samo umetnici, već i svi ljudi dobre volje, među njima i Martini sadašnji i bivši đaci iz škole “Petefi Šandor” u kojoj predaje likovno, a koji su već i sami na putu da postanu umetnici i kojima će ovaj prostor takođe biti namenjen. – Ideja je da taj prostor koriste svi oni koji nemaju mesto za rad, ili kojima jednostavno treba nekakva promena na nekoliko dana. Naravno, tu neće biti mesta za sve odjednom, tako da ćemo se raspoređivati prema dogovoru. Ali neće biti nikakvih zvaničnih konkursa, niti bilo čega što je zvanično i formalno, kaže Marta, objašnjavajući princip rada ove buduće umetničke komune.
Umetnici grade Feniksa

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Njeni prijatelji umetnici, koji u akciji učestvuju, uglavnom kažu da nisu iznenađeni Martinom zamišlju, budući da su već navikli na njene šarene ideje, kako u umetnosti, tako i u životu. Kad se svemu doda činjenica da je Marta davnih dana, pored statusa uspešnog umetnika, stekla i onaj kudikamo zahtevniji status “lafčine i drugara”, u uspeh ideja niko i ne sumnja. Jedini pisac, za sada, među članovima ove likovnjačke družine, Kalman Jodal, veli da je budući “Feniks” posve autentičan pokušaj da se na neformalan i dosad nepraktikovan način udruži umetničko delovanje, te da se, zahvaljujući brojnim i šarolikim stvaraocima, izbriše razlika između elitne kulture i supkulture. – Meni je uvek bila bitna multikulturalnost i multimedijalnost, a ovo mesto izrasta upravo u jedan multikulturalan i multimedijalan centar, otvoren za sve, centar kakav
u Novom Sadu, a i daleko šire, sigurno ne postoji. Ja inače nikada nisam bio likovnjak, ali se na ovim akcijama osećam jednostavno kao dete u školi. Zašto ne bih i ja mogao da budem dete? Ako svi oko mene crtaju i slikaju, zašto ne bih i ja? Naravno, kada se ovaj prostor privede nameni, siguran sam da ću tu povremeno organizovati književne večeri, kako svoje, tako i svojih prijatelja pisaca, koje sve pozivam da se svojom potpisanom ciglom ugrade u ove zidove. Jer, svi mi, na neki način, tako i sebe ugrađujemo u nešto što će duže od nas trajati, kaže nam ovaj pisac.
Kad ugostitelj postane umetnik
A jedan od prvih “umetnika” koji se u akciju uključio i koji na neki način postavio temelje budućem centru je i “glavni sponzor”, vlasnik restorana “Domino”, Karolj Baranji. Uostalom, kakvi bi to umetnici bili, ako im kafana ne bi ruku pružila? – Ja se umetnošću ne bavim i moram priznati da često i ne razumem to što ti ljudi rade. Ali, Martu poznajem godinama, znam da je čovek kakav se retko sreće i znam da je i ovog puta namerila da uradi nešto dobro, u to nikada nisam sumnjao. Grubo je reći da sam ja “sponzor”, ja samo želim da dam svoj doprinos onako kako mogu i kako umem. A izgleda da ću ovih dana morati, takvo je pravilo, i svoj potpis da stavim na jednu od cigala, tako da ću, ni kriv ni dužan, i ja postati umetnik, smeje se ovaj ugostitelj. Slikar i “večiti buntovnik” Nikola Džafo, koji je čitavog života zidove rušio, sada je, takođe, jedan od onih koji ih grade. Po svojoj staroj praksi, sebe je u budući centar ugradio reljefno potpisanom ciglom, koju će moći da osete i oni koji su za vid uskraćeni. – Čitav ovaj budući centar treba da bude, koliko sam shvatio, otvoren za sve i svima dostupan. Ovakvim potpisom na cigli potrudio sam se da se uklopim u tu ideju i da taj prostor na neki način približim i onima koji ne mogu da vide. Tako su se i ovde pojedinci latili izgradnje jedne alternativne gradske galerije, koju nam političari godinama obećavaju, kaže Džafo. A zidovi u Martinom dvorištu iz dana u dan nastavljaju da rastu, okupljajući oko sebe sve kritičniju masu umetnika. I ciglu po ciglu ka krovu napreduju. Dok krov čekaju, ipak, svakodnevno dišu umetnost. Otvoreno nebo umetniku ne može biti neprijatelj. Uostalom, veli Marta u šali, ni pulska Arena krova nema. I šta joj fali?
Duško Domanović
Foto: Aleksandar Kamasi
Dobri ljudi ulivaju nadu
- Prilikom jednog našeg druženja, na kapiju je pozvonio čovek po imenu Đura
Mor, koji je radio za neku slovenačku firmu koja se bavi papirom. Čuo je za nas
od nekoga i doneo nam toliko papira da danima nismo mogli da ga potrošimo.
Drugom prilikom, vlasnik firme “Betering” poklonila nam je 1.500 cigala. Tog
čoveka nikada nisam videla, niti bih ga na ulici umela prepoznati. On to nije ni
hteo, hteo je samo da na neki način podrži ovu našu ideju nakon što je za nju
čuo, iako mu ništa nismo tražili. Divno je što takvi ljudi postoje, oni ulivaju nadu i
čine da svet bude lepši.

Nastavak na Novine novosadske...