Izvor: Radio 021, 31.Avg.2020, 08:47
Zgrada Radničkog univerziteta, skelet koji niko neće
Uzaludno je Grad Novi Sad mesecima kreirao atmosferu kako ima mnogo zainteresovanih za kupovinu skeleta zgrade Radničkog univerziteta, koja već duže od dve decenije zjapi na jednoj od atraktivnijih lokacija u gradu; na zakazanoj licitaciji niko se nije pojavio. Samo su novinari vršljali po praznoj prostoriji Uprave za imovinu, pokušavajući da nađu ikog od nadležnih i čuju objašnjenje za kiks.
Mada je grad poslednjih godina prilično uspešno prodavao zemljište, ne bi >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << se, međutim, moglo reći da je izostanak kupaca za ruševine u Ulici Vojvođanskih brigada iznenađenje.
Iako je gradonačelnik više puta govorio kako postoje tri interesenta, a pojedina udruženja zagovarala da Novi Sad iz budžetskih para obnovi zdanje i "sačuva vlasništvo nad objektom simboličkog značaja za grad", nepojavljivanje kupaca gotovo da je očekivano. Početna cena od 5,835 miliona evra odbija investitore.
Prospekt zavarava
Kada se pogleda prospekt za prodaju može da se učini da kupac dobija dovoljno, 6.500 kvadrata površine zgrade i još oko 850 kvadrata placa.
Zapravo, nije jasno zašto se, uopšte, ističe veličina izgorelog zdanja. Nikakva revitalizacija ne pomaže i zgrada mora da se sruši, što je dodatnih najmanje pola miliona evra troškova. Potom treba zidati novo.
Konfiguracija placa je veoma nezgodna, prostora za parking i garaže nema. Mada su Novosađani još u vreme građenja zdanja, pre bezmalo šest decenija, iznosili jasne primedbe na ekstremnu visinu - dvanaestsopratnica je podignuta. Time izrazito odudara od okoline.
Zdanje je sagrađeno početkom sedme decenije prošlog veka, u sklopu opšteg obrazovnog poleta tadašnjeg socijalističkog društva. Od starta je bilo primedbi raznih vrsta. Pesnik Miroslav Antić je, duhom poete, pisao kako bi bilo bolje da je umesto ogromne zgradurine podignuto dvanaest jednospratnih škola.
Sam Radnički unverzitet je funkcionisao kao tipična državna, što će reći izdržavana birokratska institucija. Od SIZ-a za zapošljavanje pristizao je novac za brojne kurseve prekvalifikacija, pojedini kulturni programi takođe su finansirani državnim parama.
Život od monopola
Znatan deo novca, u kasnijem periodu glavni izvor prihoda, zasnivao se na monopolu u organizaciji časova stranih jezika. Podsetimo se, u vreme jednopartizma, zakonski nije mogla da se osnuje škola stranih jezika. Podučavanje ove vrste bio je čvrst monopol institucije Radničkog univerziteta i od početka sedamdesetih veliki izvor novca.
Naravno, u celoj državi je bilo slično. Početkom tranzicije, kada su privatne škole preuzele gro polaznika ovih kurseva, RU stiče novo monopolsko pravo da prihoduje pare od izdavanja brojnih prostorija, mada je reč o gradskoj imovini.
Stoga se i moglo desiti da se na nepriličnoj lokaciji, u sklopu diskretnog kvarta u kome dominiraju individualna stambena gradnja i zgrade do najviše tri sprata, podigne čak dvanaestospratna kula. Aktivnost onih iz kule finansirana je budžetskim novcem.
Za sada nema dokaza da je na ovoj lokaciji moguće podići toliko zdanje, a da se u njoj smešteni izdržavaju sa tržišta. Drugim rečima, preduzetnik koji kupi lokaciju u Ulici Vojvođanskih brigada tek mora da osmisli kojim delatnostima će izdavati prostor budućeg zdanja.
Teško da će moći baš za svih dvanaest spratova. Uostalom, urbanistički posmatrano na ovom mestu primerenija je niža zgrada. Naravno, u tom slučaju je i prodajna cena skromnija.
Zarađivati na tržištu
Protekle dve decenije nije bilo interesenata za ovo zdanje. Povremeno smo mogli da čujemo predloge da grad budžetskim parama obnovi zdanje simboličnog značaja za Novi Sad i u njega smesti pojedine lokalne institucije, a ostatak prostora da rentira.
Čudni predlozi, pre svega što Novi Sad ima dovoljno prostora za potrebe administracije, a i nije uloga grada da izigrava rentijera. Nije jasno ni u čemu je simbolički značaj zgrade u kojoj je godinama čamila tipična birokratska institucija, dok je samo zdanje neprimerenim dimenzijama od starta izazivalo negativne reakcije građana.
Zagovornici ovakvog rešenja mogu da se udruže, kod banaka založe privatnu imovinu i podignutim kreditom da obnove zgradu. Potom neka izdržavaju objekat i vraćaju kredit na sopstveni rizik. Budući kupac skeleta zgrade mora da osmisli i kako da na funkcionisanju budućeg zdanja zarađuje.
Izostanak interesenata na zakazanoj licitaciji nam govori da takva obaveza nije nimalo laka.
Autor: Živan Lazić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
