Izvor: Radio 021, 15.Jan.2018, 10:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zbog precenjene valute izostaju investicije u Srbiji
Domaća valuta je toliko precenjena da je proizvodnja u Srbiji preskupa, pa izostaju investicije, a ekonomisti se pitaju u šta uložiti pola milijarde evra dobijenih izdavanjem u koncesiju aerodroma "Nikola Tesla".
Piše: Živan Lazić
Opšte je prihvaćeno da bi bilo šteta značajnu svotu utrošiti na veći broj manjih popravki, sasvim lokalnih projekata, kako je bilo nakon prodaje "Mobija". Tada je svih 1,7 milijardi evra protraćeno na sitna ulaganja u predizbornoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << kampanji, a ništa trajnije nije ostalo od najveće privatizacione prodaje u Srbiji.
Kamate prevelik trošak
Pojedini ekonomisti predlažu ulaganje u infrastrukturu, znajući koliko su naši putevi i naročito pruge u jadnom stanju. Jeste da su kvalitetne saobraćajnice neophodne za uvećanje investicija, ali do prvih deviza iz ovakvih ulaganja je dug put.
Nije mali broj onih koji predlažu da otkupimo neki od nepovoljnijih kredita, s obzirom da na kamate svake godine plaćamo oko 1,2 milijarde evra, odnosno 3,6 odsto nacionalnog BDP. To je više od Portugalije, skoro kao Grčka.
Međutim, pitanje je kako su krediti uzimani tokom vlada Mirka Cvetkovića i Ivice Dačića, ugovarani. Po svemu sudeći, nije ih lako, a ni jeftino, otupiti.
Slobodan novac na računima banaka
Naravno da bi najbolje bilo uložiti u ono što donosi devize, što je razmenjivo na svetskom nivou. Posle dve godine primetnog umanjenja platnog deficita, prošle godine je deficit u razmeni sa inostranstvom ponovo počeo da raste, za oko milijardu evra.
Logično, ako se zna da je lane izvoz porastao za 13,2, a uvoz za 14,6 odsto, čak i prema oficijelnoj statistici. Verovatno da je razlika u stopama rasta uvoza i izvoza još nepovoljnija po nas.
Običan čovek bi pomislio da pomažu ulaganja u nove pogone i nove proizvodne programe. Sa ovakvim pristupom su saglasni naši vodeći privrednici i najbolja preduzeća, ali ipak investicije izostaju.
Podatak da je na računima naših banaka pretprošle godine ostalo čak 52 milijarde dinara ukazuje da nema potražnje za investicionim kreditima. Sličan nivo slobodnih sredstava na bankarskim računima bio je i pri kraju trećeg tromesečja prošle godine, pa nema osnova verovati da će biti i po završnom finansijskom obračunu.
Niske kamate, ulaganja premalo
Banke ne mogu da plasiraju novac mada su kamate niže nego ikada, a rokovi dovoljno dugi. Danas bolji klijenti od banaka dobijaju kredite i po 1,5 odsto kamate, dosta niže od 3,5 odsto visoke referentne kamatne stope Narodne banke Srbije.
Čak i solidnija mala preduzeća mogu da zajme uz kamatu nižu od referentne svote. Nezabeleženo na finansijskom tržištu pa će se ubuduće ova apsurdna situacija najverovatnije proučavati na studijama ekonomije.
Ali, ulaganja je mnogo manje nego što bi trebalo da bude. Još nekako ima onih iz inostranstva, i to većih, ali u proizvode niskog stepena finalizacije. Privlače ih jeftina radna snaga i poprilične subvencije.
Velik manjak domaćih investicija
Državnih investicija nema dovoljno, pošto nadležne institucije i javna preduzeća kasne sa projektima, a i kada ih urade često su falična, pa ih treba dodatno korigovati. Međunarodna zajednica nam nameće pojedine projekte iz svojih interesa, čak i kada nikome nije jasno kakvu korist donose Srbiji.
Primer ovog tipa je autoput Niš - Priština (trasa dalje vodi do albanske luke Drač).
Najveći je manjak onih investicija koji čine glavninu svake ekonomije, od domaćih privatnika. Ako želimo rast od pet procentnih poena, morali bismo ulagati bar 27 odsto nacionalnog BDP.
Primera radi, u periodu najintenzivnijeg razvoja Vojvodine, tokom dve vlade Nikole Kmezića u periodu od 1974. do 1982. godine, "Lale" su pojedinih godina investirale čak 32 odsto pokrajinskog BDP.
Ulagati se ne isplati
U Srbiji je tek poslednjih godina stopa ulaganja dostigla 17 odsto, inače očajno niskog, državnog BDP. Tri četvrtine nedostajućih ulaganja odnosi se na domaće preduzetnike.
U cifarskom iznosu to bi značilo da su prošle godine domaće investicije bile za 2,6 milijardi evra niže nego što je poželjno. I tako godinama unazad.
Pitajmo se zašto se domaći kapitalisti, a još više oni sitniji preduzetnici ne odlučuju ulagati, osvajati nove programe, nova tržišta, profitirati. Odgovor je da privatnik nema jasnu kalkulaciju dobiti investicije.
Država oslonjena na uvoz
Država subvencioniše samo strane investitore i time diskriminiše domaće. Uvozne robe je previše na tržištu, pa je prošle godine od 466 milijardi dinara naplaćenog PDV-a samo 106 miliona oporezivanjem domaće robe.
Prema budžetu za tekuću godinu, pomoću PDV će se u državnu kasu sliti čak 538 miljarde, ali samo 108 biće na osnovu domaće robe. Država ekonomsku politiku previše zasniva na dažbinama nad uvoznim proizvodima.
Takvoj logici primerena je i monetarna politika. Dakle, u funkciji je isplativosti uvoza. To znači da uvoz mora biti jeftin, što se postiže precenjivanjem domaće valute.
Ugušena potražnja domaćih roba
Svaka medalja ima dve strane. U slučaju jeftinog uvoza i precenjenog dinara, naličje je skromna domaća proizvodnja, kilav izvoz zasnovan na sirovinama i proizvodima sa u Srbiji minimalno ugrađene nove vrednosti.
Pri toliko favorizovanom uvozu u Srbiji nema, ako izuzmemo osnovne potrepštine, potražnje za domaćim robama. Još manje je naručivanja iz inostranstva.
A kada nema izvesnog, ili bar obećavajućeg plasmana, nema ni ekonomske logike ulagati i širiti proizvodnju. Stoga naši privrednici i ne mogu da vide finansijsku dobit ulaganja.
Nije stvar samo do investitora, i ekonomska politika u celini mora kreirati ambijent povoljan po ulaganja i izvoz. Precenjen dinar vuče u suprotan smer.
Naličje medalje
Posledica izostanka ulaganja je mala domaća proizvodnja, stoga i nizak nacionalni BDP, oko 4.700 evra po glavi stanovnika, naspram 14.500 u Mađarskoj ili 15.000 u Hrvatskoj.
Mala domaća proizvodnja znači da nema novih radnih mesta, odnosno da će mladi u sve većem broju ići "trbuhom za kruhom", u inostranstvo.
Time u, sve bližoj perspektivi dolaze u pitanje penzioni, zdravstveni i socijalni sistemi postavljeni na principu međugeneracijske solidarnosti. Tu negde je i potpuni krah.
Autor: Živan Lazić
.jpg)
