Izvor: Blic, 09.Jun.2009, 06:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zakon nedorečen i protivrečan
Danas je u Skupštini Srbije drugo javno čitanje Predloga zakona o kulturi na koje su pozvani predstavnici umetničkih udruženja, nevladinih organizacija da iznesu svoje primedbe. Prvo javno čitanje gde su prisustvovali i svoje primedbe davali predstavnici ustanova kulture održano je pre desetak dana, a o tadašnjim primedbama i novim primedbama za „Blic” govore Ivan Tasovac, direktor Filharmonije, Milivoje Mlađenović, upravnik Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, Miroslav >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Tasić, sekretar Etnografskog muzeja, i Mihajlo Vukobratović.
Svi sagovornici, nezavisno jedan od drugog, skreću pažnju na iste manjkavosti Predloga zakona o kulturi, a više nego pohvalno su se izrazili o inicijativi Skupštine za ovakva javna čitanja, što do sada, koliko je poznato, nikada i ni oko jednog zakona nije činjeno.
Činjenica da u tekstu predloga zakona nisu navedene nacionalne institucije kulture primedba je ne samo „Blicovih” sagovornika već i širokog kruga kulturne javnosti. „Nedopustivo je da nacionalne ustanove nisu pobrojane u predlogu zakonu, a samim tim ni definisane obaveze države prema najznačajnijim ustanovama kojima je ta država osnivač”, kaže Ivan Tasovac i dodaje: „Istovremeno, otvorena je mogućnost da i privatnici osnivaju institucije nacionalnog značaja, što samo po sebi nije loše, ali ne znam šta može značiti u praksi. Iskreno se nadam da rasprava o predlogu zakona nije marketinške prirode radi stvaranja privida demokratičnosti, poput izbora direktora u ustanovama kulture putem konkursa i da postoji politička volja da se isprave bar one ključne primedbe na koje stvaraoci ukazuju”.
Pitanje izbora upravnih odbora, njihove nadležnosti i odnosa sa upravnicima institucija kulture takođe se ubraja u problematična rešenja zakona, pre svega jer se njima UO daje visok stepen odlučivanja dok je odgovornost (samo) na čelniku; takođe je sporan i predlogom predviđen način njihovog formiranja. „Kad je reč o upravnim odborima, primenom ovog zakona moguće je ponovno uvođenje samoupravljanja na mala vrata, jer je zakonom predviđeno da se jedna trećina članova upravnog odbora imenuje na predlog reprezentativnog sindikata, a ukoliko ne postoji reprezentativni sindikat, na predlog većine zaposlenih”, kaže Milivoje Mlađenović i napominje: „Može se u praksi dogoditi, a pogotovo kada se promeni način angažovanja umetnika, programskih i stručnih radnika, da ta trećina ne reprezentuje osnovnu delatnost te institucije. Trebalo bi bliže odrediti kriterijume za imenovanje članova upravnog odbora, vodeći računa o opštem interesu, ali i o stručnosti članova upravnog odbora. ”
Zakonom je predviđeno formiranje Nacionalnog saveta za kulturu, ali je on tako koncipiran, po mišljenju mnogih, glomazan, i loše definisanih nadležnosti.
A Miroslav Tasić, između ostalog, kaže: „Nacionalni savet je dosta ’tanak’ u nadležnostima: analiziraju, sugerišu, predlažu, daju mišljenja (čl. 17). Već u 19. članu zakon zaboravlja Nacionalni savet, pa strategiju razvoja kulture donosi Vlada, na predlog Ministarstva. O strategiji kulture Nacionalni savet se ne pita. Trebalo bi da svaki predlog Ministarstva ’prođe’ prethodno kroz Nacionalni savet. Da i ne govorimo da veliki, Nacionalni savet, nema nikakvih ingerencija niti nadležnosti u oblasti finansiranja kulture. U glavi IV Ministarstvo, kao deo izvršne vlasti (koje je i pripremilo predlog zakona) brzo zaboravlja i samo postojanje Nacionalnog saveta kada je u pitanju raspodela sredstava za kulturu.”
Zakon predviđa angažovanje umetnika ugovorom na tri godine što je, po rečima „Blicovih” sagovornika (i ne samo njih), potpuno neadekvatno i u koliziji je sa Zakonom o radu. Po rečima Ivana Tasovca, to je „diskriminacija u odnosu na sve ostale radno sposobne građane Srbije. Milivoje Mlađenović napominje da bi angažovanje umetnika na tri godine, ukoliko bude usvojeno zakonom, trebalo primenjivati na sve zaposlene.
Mihajlo Vukobratović, upravnik Pozorišta na Terazijama, ističe problem privatizacije: „Privatizacija u kulturi je svakako tema koja nam svima visi nad glavama, otvara mnoge dileme nakon svega što nam se dešava i tema koju ne bi trebalo izbegavati. O tome, nažalost, ni slova u predlogu zakona. Ne bi li ipak trebalo zaštititi i ovim zakonom, ako već ne sve, barem određeni broj institucija od nacionalnog značaja od onakvih privatizacija kakvih smo svedoci? ”
Nacionalni savet kao CK KP Kine
U svom karakterističnom, duhovitom i reskom maniru Ivan Tasovac kaže: „U Nacionalnom savetu koji po brojnosti ozbiljno konkuriše CK komunističke partije Kine, a ima za cilj da definiše strateške ciljeve kulture, kao članovi, nisu predviđeni ni nosioci delatnosti, ni čelnici nacionalnih ustanova kulture. Umesto njih tu su predstavnici crkava, nevladinih organizacija, univerziteta, SANU, manjina" Čudi me da su izostavljeni predstavnici 'delija’, estradni umetnici, proizvođači pirotehničkih sredstava za vatromet, koji predstavljaju važan i dobro finansiran segment javnih proslava novih godina i ostalih državnih i verskih praznika, poput 'Egzita’ i Guče.”
Sporno angažovanje umetnika na tri godine
Miroslav Tasić ističe: „Nespretne su i nedorečene odredbe o angažovanju na tri godine. Prilično je nejasna 'mogućnost’, ako direktori donose akt kojim se uvodi mogućnost, a potvrđuje ga Ministarstvo. Ova sprega je izvesnost. Dokaz je u stavu 4 člana 48 koji već prejudicira da je izuzetak (znači da je pravilo tri godine) da oni sa 20, odnosno 17 godina staža budu stalno zaposleni. Opasno i nerazrađeno rešenje, a predlog zakona je već u Skupštini.”
