Izvor: Luftika.rs, 27.Feb.2021, 11:32
Zaklela sam se da neću preplakati “Daru”
Nisam od onih koji plaču gledajući filmove i čitajući knjige. Nagoveštaj suze ponekad mi izmami pesma ili neka teška uspomena. Naučila sam da ne plačem, da se skamenim kad je teško i kažem sebi – ne smeš! Spremala sam se tako, kao za težak ispit, da odgledam “Daru iz Jasenovca”. Govorila sam sebi-moraš, duguješ to svom stricu, tetki, prezimenu koje je gotovo zatrto ustaškim zločinom. Moraš, govorila sam, da hladne glave odgledaš film koji konačno priča priču tvog života.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << />
Ne smeju suze da ti zamagle niti jedan njegov deo. I uspela sam! Jedva, ali zadržala sam suzu slušajući pesmu Darine majke, svih srpskih majki koje su pesmom plakale, naslućujući zlo!
I upravo su mi to bili i najteži trenuci. Oni u kojima u ljudskim očima još uvek vidite nadu, naivnost, veru da će biti dobro. U koloni koja ide u smrt, deca se još prepiru, smeju, zadirkuju, a odrasli, iako u strahu, nadaju da je sve samo greška jer…ništa loše nisu učinili!
Nekako, čini mi se da je najteže gledati nevolju izdaleka, dok vam se prikrada, surova i neizbežna. Kad se u njoj nađete, pomirite se ili borite, ali iščekivanja i obmane više nema.
Tako sam i ja očvrsla, poput Dare koja se hvata u koštac sa nepojmljivim zlom, ubistvom brata i majke pred njenim očima i preteškim teretom brige o dvogodišnjem bratu.
Taj mali dečak postaje njena obala, životna snaga koja joj ne da da odustane, da se preda i prizna pobedu ništavilu.
Ako Dara može da uzme činiju za hranu od žene koja je ubijena pred njenim očima zato što zna da drugačije neće jesti, mogu i ja da ne plačem gledajući tu surovu scenu!
I izdržala sam sve, čak i prestravljene oči dece nad kojima se, u dimu gasne bombe, zatvaraju podrumska vrata.
Odgledala sam bez suze i očaj Darinog oca kad među leševima, koje po naredbi baca u masovnu grobnicu, prepoznaje sina i ženu.
Onako instinktivno mi je zadrhtalo srce kad sam čula Darine reči upućene bratu: “Niko nas neće razdvojiti! Kune ti se seka!”.
Prepoznala sam u njima svoj genetski kod, jezik moga roda, tugu moje porodice. Ali, nisam poklekla!
Preživela sam, kao i Dara, rafal ispaljen na nju dok trči za autobusom u kojem joj odvode brata. Dara, njen mali brat i otac, koji je uspeo nekim čudom da pobegne iz logora, nisu ušli u vagon smrti.
Kraj filma ostavio je nadu da su preživeli, da je život pobedio mrak pokolja i mržnje. Ostavio je i poruku da neko uvek preživi kako bi svedočio o zlu.
Sa gotovo svih stratišta, zgarišta, iz kraških jama, na Velebitu, uzdizali su se preživeli. Nosili su svoj krst, pamtili smrt, ali, na svoj mučenički način, slavili život.
I koliko god to čudno zvučalo, slavila sam ga i ja. U bujici suza koje više nisam želela da zaustavljam.
Plakala sam, pokajnički, iskreno, bez zadrške i pitanja.
Molila sam Daru i njenog brata da nam oproste što nismo znali za njihovu ljubav i borbu. Molila sam duše nevinih žrtava da praštaju naš zaborav.
I osećala sam ih tu, uz sebe, kako mi se smeše i raduju! U suzama je nestajao njihov i moj bol.
Dva sata jasenovačkog bola i neprebola, kako dobro reče scenaristkinja ovog filma, spojila su i nas žive, potomke koji u svom genetskom kodu nose to stradanje. Kao da smo mogli da dodirnemo jedni druge, spojimo dlanove i molimo se zajedno.
I neka zaćute bar malo kritičari, analitičari, stručnjaci za režiju, glumu, scenografiju, kameru. Ovaj film je iznad toga!
Njegov Oskar smo mi koji smo ga gledali, plakali, ćutali i na kraju ipak slavili život.
Život, lep i nevin kao Darine oči, kao sunčano jutro posle mračne jasenovačke noći! Jutro, koje nikad neće svanuti za krvnike. Hvala ti, Daro!
Autor: Đurđica Dragaš/RTS
Maks Luburić: Komandant Jasenovca, krvnik koji je klao žene i decu, umro je kako je i ubijao
.jpg)
