Izvor: Novine novosadske, 19.Jul.2012, 13:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Za mlade umetnike mesta ima jedino na – birou!

Ostavljeni na cedilu - Sedamnaest godina školovanja, deset godina usavršavanja, uključujući tu i pola decenije uskog profilisanja, borba sa visokim kriterijumima profesora, ogromna ulaganja i odricanja dovoljni su za – večito mesto na birou i roditeljskom budžetu. Iako će zli jezici potvrditi da je ovaj scenario manje-više prisutan u sudbini gotovo svakog srpskog studenta, čini se da je deprimirajuća matrica naročito primenjiva kada su u pitanju mladi novosadski umetnici. Novine >> Pročitaj celu vest na sajtu Novine novosadske << novosadske donose njihovu priču.
Srpskom, pa i novosadskom kulturom, tvrde naši sagovornici, vladaju uski interesni lobiji, decenijama vedre i oblače iste „sede“ glave, a odsustvo perspektive i mesta za nove ljude i ideje se podrazumeva. U takvim okolnostima, nadolazeće generacije bivaju prisiljene da umetnost prodaju za večeru, a snove za uplaćen staž, dok grad ćutanjem aminuje takav ishod.
Izvajaj mi posao, naslikaj radnu knjižicu
U ovaj kalup, po svemu sudeći, izvanredno „pašu“ novosadski likovni umetnici – niti jedan od sedam vajara koji su 2011. godine stekli diplomu Akademije umetnosti, nakon jednogodišnje potrage ne može da se podiči prvim pečatom u radnoj knjižici, niti se isti nazire u bližoj budućnosti.

Ipak, kako za Novine novosadske kaže Milijana Lazović, diplomirana vajarka i trenutno student master klase crtanja, umetnici još na samoj Akademiji shvataju da ih u budućnosti ne čeka „med i mleko“, silni poslovi i mušterije punih džepova i razumevanja za njihov rad. Na Akademiji radimo i stvaramo u neadekvatnom prostoru, uz neodgovarajući materijal i loš alat. To konkretno znači da nas nekoliko radi na jako malom prostoru, u svega par kvadratnih metara, a mi u radu koristimo motorne testere! Okrećemo se, vrtimo, pazimo da ne povredimo jedni druge… Ateljei su puni miševa i rupa, nisu okrečeni otkako su napravljeni, nije reč o baš inspirativnom prostoru

– priča Lazovićeva i dodaje da problema nisu pošteđene ni umetničke kolonije, gde često ponestaje novca za izvođače, opremu ili smeštaj umetnika, a neretko se dešava da se čitav događaj završi bez štampe kataloga kao „pisanog traga“ da se skup i desio jer je on – prevelika stavka u budžetu!
A, da mi napraviš kamenog lava?
- Moguće je stvarati i u takvim uslovima, novosadski mladi umetnici zaista pokušavaju da rade i budu angažovani, što grupno, što samostalno… Trudim se da imam makar tri ili četiri izložbe godišnje, ali sve se svodi na pokušaj da završimo kao pedagozi i „skončamo“ kao profesori likovnog koji se sa klincima mažu voštanim bojama ili da izrađujemo kičasti enterijer moleći za pare sumnjive biznismene koji su ubeđeni da je baš to definicija umetnosti. I tako iz generacije u generaciju – kaže mlada vajarka za naš list. Milijana, ali i njene kolege, veoma su ogorčeni na odabir gradskih prioriteta kada su u pitanju kulturne investicije. Ona tvrdi da smo svedoci višemilionskih  i neopravdanih ulaganja u „maskulturu“, rentabilne i samoodržive festivale, dok se mnoštvo malih galerija guši u dugovima ili zatvara zbog besparice.

Svesna sam da gradske vlasti moraju podilaziti ukusu prosečnog građanina i imati ozbiljne turističke sadržaje, ali konkretno, ne mogu da razumem i opravdam disbalans između miliona koji se „utuku“ u ionako samoodržive brendove poput Exita ili Sinema Sitija, dok moje kolege i ja nemamo ni gde kafu da popijemo, a kamoli radove da stvaramo i izlažemo. Nije pitanje ima li para, već kako su raspoređene – priča Lazovićeva za Novine novosadske.

Od Betovena do šanka – stazom sistema
Ako je suditi po iskustvima dojučerašnjih “akademaca”, ruže ne cvetaju ni kada je u pitanju muzika – iskren dečiji osmeh pri prvom dodiru sa instrumentom brzo se izvitoperi u muku, stres i probleme, a novosadskim muzičarima, po završetku diplomskog ispita, instrument služi za “skupljanje prašine” ili lov na par “crvenih” u zadimljenim kafanama kako bi preživeli do prvog u mesecu.
Sa ovim se slaže i naša sagovornica, koja, međutim, ne želi da se predstavlja (ime poznato redakciji). Kaže, i ovako su šanse da se ostvari u profesiji minimalne, a direktna konfrontacija sa sistemom „ne može biti produktivna“. Ukoliko roditelji žele da im se budućnost deteta pretvori u nezanemarljivu, nerentabilnu i mučnu investiciju, neka ih slobodno upišu u muzičku školu. Čekaju ih godine odricanja i ulaganja, kupovina skupih instrumenata, plaćanje seminara i nimalo jeftinih časova, a njihove naslednike borba sa sujetom i brojnim problemima, da bi, kada završe Akademiju, ostali bez bilo kakve perspektive

– kaže naša sagovornica ističući da akademski muzičari, po sticanju diplome, imaju sjajne mogućnosti i poslovne horizonte koji im se otvaraju – ili da u kafani jeftinim taktovima zabavljaju raspomamljene goste za bedne honorare i dobacivanja koja ulaze u okvir bakšiša, ili da, ako neće da degradiraju profesiju, dozvole drugima da pokupe te bedne honorare, dok oni peru čaše i brišu stolove za istim tim raspomamljenim gostima.

 
– Morate razumeti da je to jedan zatvoreni krug korupcije, a to se naročito oseti prilikom upisa na Akademiju. Svi su povezani i umreženi – moraš kupiti novi instrument koji vredi nekoliko hiljada evra, a baš „pravi“ će ti preporučiti profesor. Dakako, isti taj profesor će vas pripremiti za upis, ali će te pripreme koštati od 20 do 50 evra po času, a bez višemesečnih kurseva, naravno, nećete biti „spremni“. Ako odlučite da se pripremate sami, komisija će sigurno uvideti neki propust na prijemnom… Čast izuzecima, naravno – priča za naš list muzičarka koja je u „privremenoj“ potrazi za poslom još od kako je diplomu „overila“ ukupnim prosekom 9,64.
Naravoučenije – završi i „pali“
Kako kaže naša sagovornica, peripetije i tanjenje novčanika iz „praktičnih razloga“, samo su uvertira u „kulturni sumrak“ koji sledi.
– Školovani muzičar ima tri potencijalna zanimanja: da bude solista, da bude deo orkestra ili da se bavi ozbiljnom muzičkom pedagogijom. Prva opcija je u Srbiji praktično nemoguća, druga je nemoguća bez jake veze ili “koverte”, a i tada su turneje slabe, a isplate gotovo nikakve, dok je treća opcija posebna priča… – ističe ova muzičarka i dodaje da su šanse da stane pred katedru poprilično limitirane.

– Možda zvuči gordo i prepotentno, ali nisam sanjala da budem vrhunski solista, da bih danas decu u osnovnoj školi učila „taši taši tanana“ i slično. Kada su srednje škole u pitanju, mesta su uglavnom popunjena, a dobar deo mojih kolega radi u Subotici, Sremskoj Mitrovici i drugim mestima za 20 ili 30 odsto norme – priča naša sagovornica i napominje da nije retkost da direktori škole ponude mogućnost da ti „potraže“ mesto u zamenu za odgovarajuću nadoknadu.
Prema njenim rečima, ali i prema rečima njenih kolega, epilog ovakve situacije je jasan – u sve više muzičkih konzervatorijuma, ali i orkestara širom Evrope i drugih kontinenata umesto engleskog dominira srpski, sa naročito izraženim laloškim dijalektom. Iliti, što bi otpevao Panonski mornar, „putnici za Sidnej, peron taj i taj“…
Tomislav Lovreković
Foto: Aleksandar Kamasi

Nastavak na Novine novosadske...