Izvor: Blic, 08.Nov.2009, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Velike uloge iz malog života
Mislim da živim mali život – rekla je velika glumica Mira Banjac, koja 11. novembra na sceni Srpskog narodnog pozorišta Novi Sad obeležava 60 godina rada i 80 godina života.
Ne tako davno, kada joj je pripalo prestižno priznanje „Pavle Vuisić" rekla je za sebe, a to i sada kaže, da se sporazumela sa svojim godinama, „sa starošću, ako hoćete. Ona je sada na mojoj strani. Bore rade za mene, a ja radim punom parom".
Rođena je 1929. godine u >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Erdeviku, bila je prva generacija koja je završila ondašnju glumačku školu u Novom Sadu kod profesora Jurija Ljovoviča Rakitina (1949), a osvrćući se na godine iza sebe i bogatu radnu biografiju, Mira Banjac priznaje da ne zna koliko je tačno uloga odigrala, da ih ima više od dve stotine, da joj je karijera ponekad ličila na reku ponornicu: „Nisam bila lepa glumica, ali mi to nikada nije stvaralo kompleks. Nisam naoko imala ništa što jedna glumica treba da ima. I bilo je od prvog trenutka jasno da ću morati mnogo, mnogo da radim. I radila sam. Mnogo. Za svoju ružnoću, glas koji je bio visoko postavljen, obrazovanost koja je bila nedovoljna. Ali za svoj glumački život, za život u pozorištu mogu reći da je bio velika sreća. Na filmu sam se prvi put obrela 1968. u ’Pustim snovima’ Soje Jovanović. Smatra se da sam relativno kasno pristigla u te vode, međutim, mogu reći da sam imala veliko zadovoljstvo i sreću da radim s najboljim rediteljima, sa čitavom našom češkom školom, u vanrednim filmovima."
Igrala je, kaže, uglavnom žene iz naroda, tzv. male ljude koji su s velikim razlogom na životnoj sceni. Uz šarmantnu, za nju tako karakterističnu duhovitost napominje da je karijeru u Srpskom narodnom pozorištu počela „ni manje ni više nego kao Veštica u predstavi ’Dugonja, Vidonja, Trbonja’ Mladena Širole u Vasiljevićevoj režiji. I to nisam igrala premijeru, nego sam uskočila u predstavu kad sam došla u Srpsko narodno".
Jedna od najtežih uloga joj je, priča, bila Belinda u drami „Džoni Belinda" Emera Harisa. Igrala ju je u Narodnom pozorištu u Banjaluci gde je živela i radila od 1953. do 1955. godine, odnosno gde se preselila iz Novog Sada nakon razvoda.
„Uloga gluvoneme devojke. Dakle, bez ijedne reči na sceni trebalo je napraviti lik", veli prisećajući se Belinde. S neskrivenim zanosom, ponekad s setom, a ponekad radosno govori čuvena glumica o svojim pozorišnim, filmskim, televizijskim ulogama. Ima onih koje su je namučile, ali kroz koje je rasla iako u krajnjem ishodu možda i nisu bile ništa posebno, poput uloge u Vitkacijevoj „Majci", u režiji Mire Trailović.
Veliku popularnost donela joj je Marija u istoimenoj TV seriji hrvatske televizije s početka sedamdesetih godina prošlog veka. Posebna priča kreće kada je 1970. prešla u Atelje 212.
„Uistinu bi iziskivalo i vremena i prostora da se makar osvrnemo na sve one uloge koje su mi donele Sterijine nagrade, Arene u Puli, druga priznanja", veli Mira.
Nerado se priseća svoga detinjstva i rane mladosti. Jer, bilo je to, kaže, vreme tuge, muke, strahova. Odrasla je kod babe po ocu i uz tetku, odnosno uz „te dve žene koje su se strašno svađale". Naime, otac joj je bio rođen u Americi, a doveden u Srbiju da bi ga tu oženili. „Nije se snašao u ovdašnjoj sredini", kaže Mira, i nastavlja, „vratio se u Ameriku. Hteo je da povede mamu i mene, ali su se tome usprotivili ujaci. Majka se nešto kasnije zaposlila u Beogradu, kad je izbio rat zatvorene su granice prema Srbiji, nismo mogle da se viđamo. Baba je insistirala da ostanem kod nje, na kraju sam pobegla kod majke. I tako, sve samo muka i borba. Otuda valjda i ta moja drskost, koja se kasnije u životu više puta ispoljavala, izrodila se iz svesti da se moram odbraniti od nečega, od života, od ne znam čega i izboriti, sama se izboriti za sve."
Udala se odmah nakon završene glumačke škole, rodila sina Branu i nakon par godina se razvela. Branin otac joj je, kaže, bio prva i velika ljubav.
„Valjda se to onda nekako brzo iživelo i potrošilo", napominje dodajući da joj je privatnost, uopšte uzev, bila onakva kako je umela i kako nije umela, manje-više neuspešna.
„Ali, niko za to meni nije kriv. Negde sam se uspravljala sama, neke životne gorčine sam gutala i nisam imala s kime da ih podelim. Mene je u životu obeležila i samoća. Za samoću je potrebno puno, puno rada. Ona neće lenje ljude, jer je vi morate ispuniti. Samoća nije moja sudbina, to je moje opredeljenje."
I prijatelji su joj, priča, u životu bili nešto što tako puno, puno znači.
„Mislim da sam živela i da živim mali život. Nemam veliki život, ni glamur, ni bogatstvo. Ako mene pitate, zadovoljstvo je u tome – imati mali život i u malom životu naći svoje vrednosti i ponuditi ih", kaže Mira Banjac.
Kritika nije štedela reči hvale kad je o Miri Banjac reč; govorilo se i pisalo da je maestralna, da „poseduje talenat da i najbanalniju realnost oplemeni veoma čulno", da „sobom nosi refleksiju duše"... Ona sam pak kaže da je dobila sve nagrade koje glumac ovde dobiti može i dodaje: „Vest da sam dobila Dobričin prsten zatekla me tog januara 2001. godine na sceni. Igrali smo ’Korešpondenciju’ u Ateljeu 212. U toku predstave je stigla vest, a na kraju predstave Bata Stojković je to rekao i publici. I danas sam srećna što sam taj prvi utisak, dok se još nisam bila ni osvestila, podelila upravo s publikom."
Mira Banjac publici u čast
Povodom 60 godina umetničkog rada naše velike dramske umetnice Mire Banjac održaće se svečanost u Srpskom narodnom pozorištu 11. novembra 2009. godine. Na gala večeri koje se odvija pod sloganom „Mira Banjac publici u čast" učestvuju i naši znameniti umetnici i kulturni radnici, njeni prijatelji i poštovaoci. U okviru svečanog programa biće predstavljene i tri knjige o Miri Banjac: „Mira Banjac i njeni filmski portreti" Petra Volka (Izdavač Udruženje filmskih glumaca Srbije, povodom Nagrade „Pavle Vuisić", Beograd 2009), „Mira Banjac njom samom" Vesne Krčmar (intervjui, izdavač Pozorišni muzej Vojvodine, povodom 60 godina rada Mire Banjac, Novi Sad 2009) i „Mira Banjac" Zorana Maksimovića (drugo, dopunjeno izdanje, objavljeno povodom Nagrade za životno delo „Dobričin prsten", Beograd – Novi Sad, 2009)
