Izvor: Radio 021, 28.Jul.2019, 14:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
VIDEO: Hičkokov film koji je trebalo da bude toliko jeziv da ga nije ni snimio
Uz sva njegova velika i fenomenalna dostignuća, Alfred Hičkok, sigurno je najpoznatiji po svom filmu "Psiho", a posebno po sceni u kojoj muškarac obučen u odeću svoje mrtve majke nožem napada golu ženu koja se tušira u motelu.
Publika je te 1960. godine bila potpuno traumatizovana. U nedavnom dokumentarcu o toj sceni "78/52" Piter Bogdanovič priseća se "kontinuiranog vrištanja" koje je ispunilo bioskop za vreme premijere "Psiha" u Njujorku.
Međutim, Hičkok >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << je u pripremi imao i mnogo šokantniji film, koji je trebalo da snimi samo nekoliko godina kasnije. I zvao bi se "Kaleidoskop".
Odlučan da održi korak s inovativnim evropskim rediteljima, Hičkok je želeo da uključi njihove radikalne metode u svoje tipično mračne pripovetke. Da je uspeo u tome, danas smo mogli proslavljati 50 godišnjicu njegovog remek-dela koje bi verovatno pomerilo još neke granice na području stravičnih tabua.
Ipak, to se nije dogodilo. "Kaleidoskop" je smatran toliko agresivnim da čak ni čoveku koji je stvorio Psiha, nije bilo dozvoljeno da ga snimi, piše BBC. Ovaj poznati reditelj nadao se kako će produkcija filma početi 1967. godine. Dobio je svog počasnog Oskara, nagradu Irving G. Thalberg, objavljena je knjiga njegovih intervjua Fransoa Trifoa, pa je tako i njegovo mesto među najslavnijim rediteljima svih vremena bilo osigurano.
Međutim, njegova dva dela "Marnie" i "Torn Curtain", bila su potpuni fijasko. "Torn Curtain", njegov 50-i film, jako je loše prošao te 1966. godine kada je prikazan.
"Film prati jedan poseban osećaj kao da zapravo njegov tvorac nije obraćao pažnju na ono što radi", napisao je Ričard Šikel u Life magazinu. Šikel je nastavio sa svojim prigovorima i napisao kako je mehanički "Torn Curtain" delo "umornog" Hičkoka koji ponavlja "svoje prošle trijumfe".
Davne 1964. godine Hičkok je zabeležio priču inspirisanu dvojicom engleskih serijskih ubica koji su obešeni u 40-im, Nevilom Hitom i Džonom Džordžom Hejom, što je zapravo trebalo da bude prednastavak filma iz 1943. godine "Shadow of a Doubt". U tom filmu Džozef Koten igra tzv. ubicu Veselog udovca. Iako ga ne vidimo kako ubija bilo koju udovicu, Hičkok je osećao kako može biti još mnogo eksplicitniji u blagim 60-ima. Ne samo da može prikazati serijskog ubicu kako zavodi i masakrira svoje žrtve, već može i njega učiniti glavnim likom.
Reditelj je Roberta Bloha pitao da napiše novelu utemeljenu na njegovoj ideji, koju bi onda on adaptirao za film. Bloh je navodno mislio kako je taj materijal jako 'uznemirujuć' u 1964. godini, ali kada je Hičkok poručio svom starom prijatelju Benu Leviju da napravi sirovi scenario 1966. godine, Levi nije imao nikakvih problema. Jedan od njegovih jezivih komentara bio je kako je "priča o Nevilu Hitu dar s neba". Tvrdi kako bi jedna od zavodljivih sekvenci "trebalo da bude najkrvaviji prizor koji je ikada video na ekranu" i da bi policijska potera trebalo da se vidi "više iz ugla onoga kojeg progone nego progonilaca".
Međutim, Hičkok je otišao korak dalje. Napisao je sam svoju verziju scenarija, što je prvi put da je tako nešto učinio od 1947. godine i filma "The Paradine Case". Mesto radnje je Njujork, a u toj verziji Kaleidoskop prikazuje Hitna kao zgodnog maminog sina Vilija Kupera. Okidač njegovog ubilačkog nagona je voda, pa su i glavni delovi scenarija tri glavne scene s vodom - vodopad gde napada radnika UN-a, ratni brod u brodogradilištu i rafinerija ulja gde mu je meta policijska detektivka koja riizkuje život kako bi pokušala da ga uhvati.
Godinama pre filmova "Noć veštica" i "Teksaški masakr motornom testerom" i ove scene bi bile stravično jezive, što je vidljivo i iz njegovog scenarija u kojem piše - kamera stiže do stomaka devojke gde vidimo reku krvi. Ali to nije sve.
Naš glavni junak Vili ima zalihe časopisa o bodi bildingu skrivene po svojoj sobi, što može sugerisati da je gej, a prilikom masturbacije uhvatiće ga majka. U filmu je prikazano i mnogo golotinje, a oko jedan sat testnog snimanja po Njujorku uključivao je niz polugolih modela. Čak je i Trifo bio zabrinut.
"Čini se kako se insistira na seksu i golotinji", napisao je Hičkoku u pismu nakon što je pročitao scenario. Ipak, odlučio je da veruje svom šefu. "Znam da snimaš takve scene, dramatično snažne, i ne razmišljaš o nepotrebnim detaljima", nastavlja. Ali ovde se nije radilo o tipičnoj Hičkok produkciji.
Hteo je da eksperimentiše s nepoznatim glumcima, kamerama iz ruku, prirodnim svetlom i snimanjima na lokacijama, sve kako bi pokazao i dokazao da nije ni "umoran" ni "ometen".
Zaposlio je dvoje pisaca, Hjua Vilera i Hauarda Fasta kao bi "izbrusili" njegov scenario. Upravo pismo jednom od njih, Hauardu Fastu objavljeno u biografiji "Alfred Hitchcock: A Life in Darkness and Light" Patrika Mekgiligana, pokazuje kako je veliki reditelj razmišljao o svom radu i smislu postojanja.
"Moj bože, Hauarde. Upravo sam video Antonionijev kadar. Ialijanski reditelji su vek ispred mene po pitanju tehnike! Šta sam ja radio sve ovo vreme", pita se zabrinuti Hičkok.
No, direktori iz MCA/Universala nisu delili njegov entuzijazam oko novog filma što će saznati i sam. Naoružan fotografijama, snimcima i detaljnim scenarijem koji je uključivao 450 specifičnih položaja kamere, Hičkok je krenuo u studio. Njegov projekat je "napredovao mnogo dalje od bilo koje druge nerealizirane produkcije", napisao je Den Oiler u svojoj knjizi "Hitchcock Lost".
Međutim, sve je to bilo uzalud.
"Po kratkom postupku su odbili scenario i rekli mu kako mu ne mogu dozvoliti da to snimi", rekao je Fast.
Rejmond Foeri, autor "Alfred Hitchcock’s Frenzy: The Last Masterpiece", krivicu za to svaljuje na vlasnika studija Lua Vasermana.
"On ga je poznavao od kasnih 40-ih i čak mu je bio agent. Ali hteo je da se Universal odmakne od svoje reputacije grubih horor filmova. Ovaj mu se projekat činio jako grubim, i ne u krugu onoga što je želeo da radi Hičkok", naglašava Foeri.
Koji god razlog bio, Hičkok je bio jako uznemiren.
"Umanjili su njegov pokušaj da učini upravo to na šta su ga oni podsticali. Da pokuša nešto drugačije, kako bi ostao u korak s promenama koje su zahvatile film", naglašava.
Neki od njegovih koncepata pronašli su svoje mesto u filmu "Frenzy" iz 1972. godine, pa je tako tu i priča o serijskom ubici, glumačka postava bez velikih zvezda, nešto golotinje i mučna scena silovanja i ubijanja.
"Frenzy", koji je sniman u Londonu, upoređivan je s onim što je Hičkok predvideo za "Kaleidoskop". Do tog trenutka u 70-im američka kinematografija je prihvatila evropski talas inovacija, pa je propustio priliku da pokaže Holivudu koliko avangardan može biti.
"Da je 1967. godine Kaleidoskop snimljen njegova brutalnost i stil kinematografije bili bi ispred filmova tog razdoblja koji su napravili iskorak studijskog stilizovanog nasilja: 'Boni i Klajd', pa čak i 'Easy Ridera'", piše Oiler.
Džon Vilijam Lov koji o Kaleidoskopu raspravlja u svojoj novoj knjizi "The Lost Hitchcocks", veruje kako Vaserman nije bio zabrinut samo zbog ugleda studija, već i oko industrije i ugleda samog Hičkoka.
"Morate shvatiti da je on brend. S katalogom knjiga, filmova, magazina, bio je poznat širom sveta", kaže Lov.
Iako su Vaserman i drugi direktori iz MCA/Universala želeli da zaštite njegov brend, sigurno je kako ga nisu razumeli. Videli su ga, verovatno, kao samodopadnog, prijateljskog domaćina TV serije "Alfred Hitchcock Presents" i njegove književne antologije i zapisa.
Međutim, tokom karijere u rasponu od pet decenija, on je zapravo arhivirao ljudske najstrašnije i mizogine impulse i hrabro se igrao s novim kinematografskim pristupima. Da je dobio priliku da ga napravi, Kaleidoskop je mogao postati najzanimljiviji i najbolji njegov film, vrhunac onog pravog Hičkokovog duha.
Autor: Express.hr
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
.jpg)
