Izvor: Radio 021, 04.Avg.2016, 11:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ubistvo Đurekovića kao najava raspada Jugoslavije
Stjepan Đureković, šef marketinga INE, za čije je ubisto 1983. godine Viši zemaljski sud u Minhenu juče na doživotni zatvor osudio Zdravka Mustaća i Josipa Perkovića, tadašnje čelnike Obaveštajne službe u Hrvatskoj, mogao je da duboko i celovito sagleda težinu i dramatičnost krize u koju je zapala Jugoslavija kao malo koji političar tog vremena.
Piše: Živan Vasić
Viši zemaljski sud u Minhenu je juče na doživotni zatvor osudio Zdravka >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << Mustaća i Josipa Perkovića, šefa Obaveštajne službe Hrvatske, odnosno šefa Sektora za odnose sa emigracijom, od 197.9 do 1986. godine. Obojica su odavno prevalila osamdesetu godinu, a neobično duge profesionalne karijere su u celosti proveli na najvišim obaveštajnim pozicijama; Mustać je bio i poslednji šef Obaveštajne službe Jugoslavije.
Ubistvo naručeno iz političkog vrha
Nemački sud ih je osudio za organizovanje i učestvovanje u ubistvu Stjepana Đurekovića 28. jula 1983. godine, u to vreme emigranta i saradnika lista "Hrvatska država", koji su uređivali braća Branko i Ivan Jelić. Pre osam godina za učešće u ubistvu koje je godinama punilo listove evropskih država, ali i izazivalo izuzetno intersovanje ovdašnje javnosti, na doživotnu kaznu osuđen je i Krunoslav Prates, vlasnik garaže u kojoj se list štampao i u kojoj se dogodio zločin.
Ukratko, sud je nakon dvanaest godina dugogog procesa stao na stanovište da je Mustać, uz odobrenje tadašnjeg političkog vođstva Hrvatske i Jugoslavije, pristao da se ubije Đureković i naredio podređenom Perkoviću da organizuje akciju i odabere izvršioce. Tokom suđenja se ispostavilo da je Prates bio agent hrvatske i jugoslovenske službe i da je Perkoviću doturio kopije ključeva od garaže.
Razlozi za likvidaciju su bili intezivna propagandna aktivnost žrtve, ali i strah da bi ubijeni mogao da obelodani saznanja o krupnim kriminalnim aktivnostima u INI, vodećoj državnoj naftnoj kompaniji, u kojoj je Đureković radio dvadesetsedam godina, a desetak poslednjih kao direktor marketinga.
Đureković komšija iz Bukovca
U Nemačkoj se slučaj primarno posmatra kroz, poprilično mitologizovan obračun obaveštajnih službi bivše Jugoslavije sa političkom emigracijom, ali iz današnje perspektive eksjugoslovenskog prostora na stvar se može gledati kao i na jasan signal da tadašnje državno i partijsko rukovodstvo nije imalo odgovor na krizu u koju je zapala država; pitanje je da li je imalo i dovoljno dobar uvid u težinu, obim i razloge geneze nevolje koje su desetak godina kasnije kulminirale krvavim raspadom SFR Jugoslavije.
Đureković je rođen u selu Bukovcu kraj Novog Sada 1926. godine, tokom rata je izbegao mobilizaciju u vojsku NDH i priključio se partizanskom pokretu. Kada je 1951. u Beogradu završio ekonomiju, pred njim se otvorila lepa karijera i tri godine kasnije vodi manju metalnu firmu u Osijeku, odakle prelazi u sisačku rafineriju, koja se 1966. pripaja INI.
Zahvaljujući i partijskoj podršci, Đureković napreduje brzo, početkom 80- tih postaje direktor marketinga najveće naftne kompanije u Jugoslaviji, koja je po proizvodnji, preradi, prodaji i uvozu nafte bila otprilike trostruko veća od NIS- a.
Ilegalna prodaja sovjeske nafte
Kada je 1979. godine nastupila takozvana Druga naftna kriza, a cena "crnog zlata" triplirana, dok je dolar uporedo ojačao 250 odsto, četrdesetak država u svetu, zavisnici od uvoza nafte i(li) uvoza inostranog kapitala, u roku od nekoliko godina proglasilo je bankrot. Prva od njih Poljska.
Bio je to i početak velikih i stalno rastućih problema SFR Jugoslavije, kada je zaduženje za nekoliko godina sa 8,5 uvećano na 20 milijardi dolara.
Zahvaljujući poziciji, Đureković je imao dubok uvid u krizu, na domaćem ali i svetskom planu i često je podnosio izveštaj državnom rukovodstvu. Njegovu spoznaju o dramatičnosti trenutka produbljivala su i saznanja o prodaji sovjetske nafte na evropskim berzama pod formalnim vlasništvom INE.
Naime, zbog upada sovjetskih trupa u Avganistan zapadne zemlje su uvele sankcije bivšem Sovjetskom Savezu, pa su ovi tražili alternativne puteve prodaje, preko firmi iz trećih zemalja. Naravno, uz procenat nagrade, a smatralo se da u ovoj vrsti trgovine profitiraju visokopozicionirani kadrovi u državnoj naftnoj kompaniji.
Pričalo se, a Minhenski sud je prihvatio kao činjenicu, da se u poslu okoristio Vanja Špiljak, sin ranijeg republičkog premijera i tvrdog zagovornika protitovske struje.
Nepoznati uzroci krize
Cela država se zaprepastila kada je sredinom 1982. godine, posle meseci ćutanja, objavljeno da je Đureković emigrirao, ubrzo i objavio knjižicu u kojoj je tvrdio, delom i obrazložio, da je Jugoslavija u dubokoj krizi, da inflacija i nezaposlenost prete da poprime dramatične razmere, te da Jugoslavija eksploatiše Hrvatsku.
Potom ubrzano izdaje obimne i prilično pamfletske brošure, objašnjavajući da ih je godinama potajno pisao u Jugoslaviji. Ne deluje uverljivo, jer su knjige pune spornih podataka, pisane lošim stilom, neprimerene stilski rafiniranom i obrazovanom autoru.
Tadašnja vlast je uvijeno povezala emigriranje sa navodnim kontaktima direktora u INI i nemačke obaveštajne službe, na čemu je tokom procesa u Minhenu insistirala i odbrana dvojice bivših obaveštajaca. Za Viši zemaljski sud u Minhenu od značaja su bile pre svega činjenice oko naručivanja, organizacije i izvedbe ubistva.
Iz današnje perspektive zanimljivo je i šta je bio motiv obaveštajnim službama Hrvatske i Jugoslavije da se odluče za najgrublju reakciju. Objektivno, informativna delatost novog emigranta nije bila uverljiva, kriminal u spoljnotrgovačkim firmama socijalističkih država bio je odavno poznat zapadnim službama, uključujući i bitne detalje.
Takođe, prodaja sovjetske nafte pod imenom INE je prećutno tolerisana od evropskih država, nevoljnih da plaćaju poskupelu sirovinu.
Izraz nemoći
Čini se da su tadašnja jugoslovenska i republička vođstva osećala težinu krize pre svega preko posledica u svakodnevnom životu - rasta cena, maksimalne redukcije uvoza, uvođenja sistema par-nepar u upotrebi vozila, stalnom rastu duga, hroničnom nedostatku deviza i padu kursa dinara.
Međutim, nisu imala ni približno jasan uvid u uzroke krize i to ih je činilo nemoćnim i veoma ljutim. Možda je spoznaji bila najbliža premijeka Milka Planinc, ali je i sama od prvog dana na mestu čelnika jugoslovenske vlade bila izložena žestokoj kritici, posebno iz istočnih republika.
Prebeg partijskog kadra relativno visoke pozicije i poverenja, gotovo da ih je razbesneo, tim više što su iz stalnih konsultacija uviđali da direktor marketinga INE ima potpunija saznanja od čelnih političkih ljudi, što se u jednopartijskom sisemu smatralo neuobičajenim, gotovo neprihvatljivim. U stanju nemoći i nerazumevanja krpnih ekonomskih nevolja, doneta je surova odluka, neka vrsta poslednje mogućnosti da se demonstrira moć, tako nedostajuća i za poimanje, a pogotovo eventualno rešenje, krize koja zahvatile sve sfere i sve segmente jugoslovenskog društva.
U tom smislu, ubistvo privrednika-odmetnika na visokoj poziciji, ali ne baš prvog ranga, danas može da se sagledava kao na izraz očajnika koji ne može da reši probleme, pa izlaz traži u nasilnoj demonstraciji moći.
Autor: Živan Lazić/foto: Telegraf
