Izvor: Blic, 17.Nov.2009, 13:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U indeksu samo desetke
Mladi Zlatko Emeđi je pre mesec dana diplomirao sa prosečnom ocenom 10 elektrotehniku i računarstvo na smeru za automatiku i upravljanje sistemima na Fakultetu tehničkih nauka Novosadskog univerziteta, a sada je već na doktorskim studijama u Laboratoriji za automatiku Federalnog politehničkog instituta u Lozani u Švajcarskoj. Kako kaže, roditelji su „krivi" za ljubav prema knjizi, široko znanje upotrebio je u kvizovima, a nada se da će mu Srbija poružiti dobar dom i sve šanse >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za budućnost.
- Od osnovne škole sam bio u svetu matematike i fizike pa sam fakultet izabrao kako bih ostao u kontaktu sa njima, ali kroz elektrotehniku kao praktičnu oblast. Imati 10 kao prosečnu ocenu nije ni blizu toliko teško koliko je bilo pre samo pet ili 10 godina. Sada za većinu ispita koje sam polagao postoje potpuno jasni kriterijumi ocenjivanja, a čak je kriterijum za visoke ocene na nekim predmetima relativno nizak. Svakako jedino što vodi ka znanju, a takođe i ka visokom proseku, jeste rad - priča Zlatko Emeđi koji je skoro dve godine studiranja posvetio i radu u studentskim organizacijama.
Od trenutka kada je diplomirao nalazi se u Lozani, a kako kaže, jedino što mu tamo trenutno nedostaje je bolje znanje francuskog jezika.
- Uslovi za rad na Institutu su odlični i omogućavaju zaposlenima da se u potpunosti posvete svojim istraživanjima. Pošto doktorske studije traju oko četiri godine, teško je reći bilo šta o daljim planovima. Moje želje, u ovom trenutku, vezane su za akademsku karijeru, jer je nauka ono čime želim da nastavim da se bavim. Čini mi se da je pitanje mogućnosti koje će mi Srbija pružiti dosta povezano s pitanjem da li će se Srbija razvijati ili će stagnirati. Jedino što želim u Srbiji su prilika da radim i da se dokažem, i da moja stručnost i rezultati rada budu potreban i dovoljan uslov za odgovarajuće zaposlenje - objašnjava Zlatko.
Kako kaže, ponekad je čak i previše radoznao, ali ako ništa drugo, zahvaljujući tome je stečeno znanje iskoristio na TV Slagalici.
- Tokom studija nisam baš posvećivao pažnju rekreaciji, osim povremenog igranja stonog tenisa sa prijateljima u Novom domu. Srećom, s obzirom na moju iskrenu ljubav prema slatkišima, to nije ostavilo duboke posledice na moju masu - kroz smeh priča Zlatko i dodaje da voli šetnje sa devojkom Natašom, a da će jednog dana naučiti i da pleše.
Kako kaže knjige ga prate ceo život.
- Pošto su mi mama i tata od kad sam imao nekoliko godina, u našoj kući u Bačincima, davali knjige, jer mi je to uspešno zaokupljalo pažnju, to im se vratilo prilikom mog odlaska iz Novog Sada jer sam im doneo stotinjak knjiga kupljenih od početka studija da gledaju šta će s njima dok se ne vratim u Srbiju - dodaje Zlatko.
Ono što najviše može da ga zaplaši jeste ljudska sebičnost i neosetljivost prema tuđim problemima, jer se, kako kaže, iz toga može izroditi veliko zlo. Raduje se kad ljudi uspeju da izvuku ono najbolje iz sebe, i kad i u pobedi i u porazu ostanu dostojanstveni, a sve njegove želje za budućnost su male i skromne.
- Želeo bih da uspešno izbalansiram porodični i profesionalni život i, ako to uspem, verujem da ću biti srećan. Mislim da bi tri bio pravi broj što se tiče dodavanja na mene i Natašu. Meni i sestri nije ništa nedostajalo, a sad imam i zeta pride, ali troje dece ipak lepše zvuči - priča on.
Rano ustajanje
- U prvoj godini smo imali nastavu od sedam ujutro, a ja nisam preveliki ljubitelj ranog ustajanja. Jednom sam u pauzi između dva časa predavanja zaspao na stolici. Kako je profesor ušao u amfiteatar pri kraju pauze, ja sam se trgao, a on me je pogledao i rekao: „Mali, vidim, pratiš sve", i nasmejao se. Ne znam da li sam tada znao, sada se definitivno ne mogu setiti šta je bila tema tog predavanja - priseća se Zlatko Emeđi.
