Izvor: Politika, 07.Mar.2010, 00:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U Srbiji nema vegetarijanaca
Divno je učiti o drugima. Kaučsurfing mi pomaže u tome, kaže Frančesko Kuero
Kada je jednom rešio da postane kaučsurfer i počeo da putuje, otvorila su mu se vrata brojnih mogućnosti. Od toga da mu prvo odredište bude Novi Sad, a prvi domaćin Amerikanac koji je privremeno živeo u Vojvodini, do toga da na svakoj strani sveta stekne bliskog prijatelja.
Frančesko Kuero (37), mašinski inženjer iz Bolonje koji se posvetio muzici, bubnjevima i udaraljkama, zaljubljen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je u one kutove planete u kojima ga neko čega.
– Nikada ne idem na put kao turista. Putujem ili poslovno, kada sviram, ili kao surfer, da upoznam ljude i sa njima sklopim prijateljstva – otkriva Kuero tokom svoje posete Beogradu u kome je stvorio svoje carstvo prijatelja kaučsurfera.
– Ljudi iz Srbije mi često šalju zahteve da budu moji gosti jer su, generalno, otvoreni i vole da putuju.
U čast svojih domaćina u Beogradu i Srbiji, u Bolonji je osnovao bend „Fanfara burek”. U domovima drugih ljudi je od 2007. kada je jedna njegova poznanica sa tolikim entuzijazmom „izreklamirala” ovaj vid besplatnog smeštaja, da je Kuero odmah morao da ga „konzumira”.
– Ne volim kad mi neko napiše štur zahtev tipa „Ja sam u Bolonji, mogu li da spavam kod tebe?” Volim da čujem zašto je neko izabrao baš mene.
Dosad je primao goste iz Evrope, Amerike, Australije, Malezije, uskoro očekuje i Kineze.
– Nije reč o tome da vam neko oslobodi krevet i da se samo izvalite. Volim da sa gostima delim život. Vodim ih na svoje svirke, pa oni upoznaju sve klubove u Bolonji.
Jedna od najlepših stvari kod gošćenja savršenog stranca koji besplatni smeštaj nalazi zahvaljujući mreži kaučsurfera na Internetu jeste to što možete da naučite njegovu kulturu i podelite sa njim svoju. Ponekad su i banalni detalji iz nečijeg života povod za dobar štos.
– Moja gošća iz Engleske je insistirala da opere sudove. O, moj bože, kada sam video kako ih ne ispira već ih samo ostavlja natopljene u sapunici, uhvatila me jeza. Iskoristio sam prvu priliku, čim je otišla u kupatilo, i odmah ih isprao i poređao baš onako kako ih je ona ostavila. Srećom, nije ništa primetila.
Možda je Engleskinja opravdala stereotip o engleskim navikama u kuhinji, ali i Frančesko potvrđuje neke predrasude o Italijanima.
– Tačno je. Ludi smo za kafom. Zato svojim domaćinima donosim aparat za kafu, što je veći poklon meni, nego njima, ali, šta ću kada nema dobre kafe izvan Italije.
Obradovao je domaćine u Bidimpešti, Sofiji, Krakovu, Beču, Vizbadenu, Istanbulu... Ali jedino je u Beogradu bio devet puta. Nekako se pogodilo da nije propustio nijednu veću frku sa beogradskih ulica.
– Bio sam ovde kada je paljena američka ambasada, kada je uhapšen Radovan Karadžić i ubijen Bris Taton. Moji roditelji su premrli od straha pošto su italijanski mediji izveštavali da se u Beogradu maltene odvija građanski rat.
Kao muzičara prvo ga je privukla tradicionalna srpska muzika. Na putovanjima je upoznao i buduće saradnike, pa danas svira sa ovdašnjim muzičarima. Srušio je najgore stereotipe o Srbima koje je mogao da čuje iz medija, ali su neki opšteprihvaćeni stavovima o narodima, otkrio je, ipak tačni. Na primer, Srbija ga po brojnim problemima asocira na jug Italije iz perioda njegovog detinjstva.
– Meni su to lepe asocijacije jer sam odrastao na jugu, ali mi je bilo nadrealno da se vozom od Guče do Beograda putuje deset sati, koliko sam ja jednom putovao.
Šta još? U Srbiji nema vegetarijanaca, kaže u šali Frančesko Kuero. Kada je reč o stereotipu o najmanje obaveštenom narodu, lako je pogoditi ko mu prvo pada na pamet.
– Sa američkim surferom sam se šetao Beogradom i došli smo do bombardovane zgrade Generalštaba. Zaprepašćeno me je pitao: „Ej, otkud ovo? Neki zemljotres?”
Ali svi ti različiti ljudi sa svojim drugačijim pričama, navikama i životnim stilovima i čine putovanja tako zanimljivim, a ovu igru tako uzbudljivom – s osmehom zaključuje Kuero.
Jelena Stevanović
[objavljeno: 07/03/2010]
