Izvor: Luftika.rs, 26.Jul.2021, 17:27

Toma iz Novog Sada nije ni sanjao da će Vujadin postati veliki fudbaler

Toma iz Novog Sada nije ni sanjao da će Vujadin postati veliki fudbaler

Tomi Lapid, rođen kao Tomislav Lapel u Novom Sadu, je bio izraelski pravnik, biznismen, novinar, političar, književnik i još mnogo toga. Lapid je bio najpoznatiji ateista u Izraelu. Jozef ili Tomislav, oba imena je je podjednako uvažavao. Rođen je u porodici mađarskih Jevreja, pripadao je dvema kulturama, tako da je podeljenost između identiteta veoma dobro razumeo, što mu je kasnije u bogatoj biografiji veoma pomoglo.
U suštini, na taj način njegov život poprima sasvim druge karakteristike, >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << specifični uslovi u kojima je odrastao ovu ličnost čine i svestranom i veoma uticajnom u raznim sferama izraelskog javnog života. Posle smrti je ispričao svoju životnu priču, jer je par godina posle života njegova biografija ugledala svetlost dana. Njegova priča je važna da bi razumeli teška dešavanja na našim prostorima u toku 2. svetskog rata, kao i život Jevreja.
Sa druge strane, on je otac najmoćnijeg ili makar najuticajnijeg političara u Izraelu, svakako izraelskog lidera, Jaira Lapida. Njemu je prepričavao i ponavljao sve detalje iz svog  života i sve anegdote o ljudima koje je upoznavao. Možda se može reći i da je u svojoj autobiografiji napisao i priču o svom sinu. U knjizi “Sećanja posle smrti”, je rekao da priča kroz svog sina Jaira i da njegov glas, kao mnogo puta u toku života, govori kroz Jaira.
Politički život Izraela je doživeo korenite promene. Najdugovečniji premijer zemlje Benjamin Netanjahu odlazi sa vlasti, a na nju dolazi široka koalicija predvođena centristom Jairom Lapidom. On neće odmah biti premijer zbog koalicionog dogovora da se smenjuje sa desničarem Benetom, ali jeste glavna figura u novim vlastima, prenosi nedeljnik.rs.
U knjizi “Sećanja posle smrti”, koja je objavljena nekoliko godina pošto je otišao sa ovog sveta (preminuo je 2008. godine), ispričao je svoju životnu priču.
Ovu “caku” sa posthumnom autobiografijom, apsolutno svojstvenu Tomiju Lapidu, objasnio je:
– Ovo pišem kroz svog sina Jaira, ali moj glas upravlja njegovim, baš kao što se dešavalo mnogo puta tokom mog života. Da li je to nepravedno prema njemu? Pretpostavljam da jeste.
Tomi je odrastao u porodici koja je imala ugodan život. U sinagogu su išli svega tri puta u godini. Živeli su u prostranoj kući. Otac mu je bio uspešan advokat. Išao je u školu u koju su, kako je sam govorio, i hrišćanske elite slale svoju decu.
–  Tada mi se činilo da sam imao normalno detinjstvo, kao život bilo kog deteta koje sam poznavao. Trebalo je da prođe mnogo godina da bih shvatio koliko duboko smo se našli u klinču dve zaraćene kulture. Mađari su odbijali da pričaju srpski, Srbi su odbijali da pričaju mađarski, a samo su Jevreji pričali oba jezika sa lakoćom.
Porodično su pričali mađarski. Najviše profesora su činili Srbi. Direktor je bio Jerverin, a bilo je i profesora Mađara.
– Kod kuće smo pričali mađarski, ali pripadao sam omladinskom pokretu Sokol (koji je predvodio princ Petar) gde smo prilikom svih aktivnosti pevali nacionalnu himnu ‘Bože pravde’.
Za njega razlike gotovo da nisu i postojale, sve je smatrao svojim. Razlike ga se nisu ticale. Kako je rastao na pismenom sastavu učitelj mu je napisao: Odluči se već jednom. Tada shvata da je na jednoj strani pisao na ćirilici a na drugoj na latinici. Od hebrejskog je znao da čita i izgovara molitve, potpuno bez razumevanja. Na srpskom su se učile i priče iz Starog zaveta i istorija Jevreja.
Nakon toga počinje rat i bombardovanje 6. aprila 1941. godine. Majka se uputila kod roditelja u Budimpeštu. Otac i on su, da bi sakrili rođake, dan pre početka agresije došli u Beograd.
– Bilo je to najgore nemačko bombardovanje još od Roterdama. Sećam se kako su se zgrade tresle, više od svega ostalo mi je u glavi kako je svaka zgrada gorela kao džinovska kutija šibica. Uplašeni ljudi su trčali niz ulice, a otac je rekao: Idemo prema Dunavu.
Odvaljene cigle su padale sa zgrada, iako nije znao odakle ruševine padaju, Tomi je počeo da trči unakrsno. Otac je bežao pravo, a on kao dečak od 9 godina kada je pogledao iza sebe, telefonska govornica u plamenu pala je pored njega. Izbegli su smrt baš tog kobnog beogradskog dana i početka rata u Jugoslaviji.
“Trčao sam u cik, a ona je pala u cak”, napisao je Tomi u sećanjima posle svoje smrti, pobegavši joj za dlaku tog beogradskog dana.
Po povratku u Novi Sad, vešanje je uveliko započeto. Jevreji su strahovali da su sledeći jer su po ulicama fašisti vešali komuniste. Tomijev otac uhapšen je nakon nekoliko dana, ili odveden u radni logor.
Majka je bila spremnija od svih i postojao je samo jedan princip kojim se vodila a to je bila borba za preživljavanje. Govorio je da su imali puno nerazumevanja, nije mogao da shvati seksualnost svoje majke, kojom je vešto manipulisala. Mnogo godina kasnije je shvatio da je razlog bio čist nagon za preživljavanjem.
Obukla je najlepšu haljinu, naoružana samo prirodnim zračenjem. Na visokim štiklama ušla je u policijsku stanicu. Koristila je svoja poznanstva sa važnim ljudima, od uticaja. Poput grofice iz Budimpešte. Izmišljen čin svakako. Međutim, policajci su izbegli svaki mogući problem i njegov otac je pušten iz zatvora. Poslati su u mali stan.
Tomi je shvatio da su ljudi nezainteresovani za druge koji ne pripadaju njihovoj grupi. Borba sa identitetom se završava u trenutku kada su policajci odvodili njegovog oca, dok poznanici i ljudi prisutni tokom celog života nisu uradili ništa. Virili su kroz spuštene roletne.
– Od tada sigurno više nisam bio Mađar, ali nisam bio ni Srbin. Od tog trenutka apsolutno sam bio Jevrejin.
Za Budimpeštu odlaze krajem maja 1941. godine. Upisao se u školu, da bi nedugo zatim Jevrejima ista bila zabranjena. Otac nije mogao da radi, pa mu se posvetio i nadoknadio časove. Vesti o događaju poznatom kao “Novosadska racija”, u Budimpeštu su stigle u januaru 1942. godine. Prisećao se tada priča o “crvenom snegu”. Prošlo je dosta vremena da bi shvatio šta je to značilo.
Po isteku dozvole za boravak u Budimpešti, vraćaju se u Novi sad, u leto 1943. godine. On i otac su hteli da upiše gimnaziju, mada su obojica znali da od toga neće biti ništa. Ipak, spremao se za prijemni ispit. Otac je radio kao agent za prodaju nekretnina.
Tomijevog oca opet hapse i šalju ga u Aušvic, za vreme dok mu je majka bila na putu za Budimpeštu. Otišla nazad “među svoje” 19. marta 1944. godine. U Aušvicu otac je proveo manje od godinu dana, da bi potom bio prebačen u Mauthauzen, gde je i umro.
Tomi je ostao sam sa babom u Novom Sadu, a Jevrejima je u Budimpešti iznenadno zabranjeno putovanje vozom. Majku je uspeo da dobije telefonom. Obećala je da će neko po njega ipak doći. Preko otkupljene članske karte jedne mađarske omladinske organizacije, zamenila je i zalepila na nju Tomijevu sliku i potražila ujaka Alfreda. On je radio kao detektiv u policiji, bio hrišćanin, odmetnuo se daleko od porodice. Tomi je za njega čuo samo u pričama u okviru porodice.
– Bio je ćelav i debeo, uopšte nije izgledao kao Jevrejin, ceo život je proveo među kurvama i lopovima, prevarantima i džeparošima. Porodica ga je ostrakizovala, a moja majka ga nije videla od kad je bila devojčica – prisećao se Tomi.
Tomijeva baba je bila Alfredova sestra. Nakon nagovaranja i Tomijevih pretnji o samoubistvu, ujak Alfred je otišao po njega.
“Idi sa njim Tomikeh, ja ću se snaći”, kazala mu je baba Hermina. Nju su takođe poslali u Aušvic, čim su Nemci otišli. Ne znajući da li se Tomikeh izvukao, tamo je umrla.
Tomi je posedovao lažna dokumenta na železničkoj stanici. Morao je da zapamti ime, Peter Nakovski, kad god da ga probude to ime bi izgovorio kao svoje.
I on i Alfred su pričali nemački, prišli su grupi SS oficira, ujak Alfred je glumio pijanca i to je zabavljalo Nemce. Međutim, mađarski oficiri sigurno neće doći da ih legitimišu dok sede sa nemačkim oficirima.
Sve do voza, tad jesu. Ušli su u vagon i tražili dokumenta. Tomi, mali Peter, im je bio sumnjiv. Prodrali su se dok mu je baterijska lampa bila uperena u oči i pitali ga više puta kako se zove. Tomi je ubrzo otvorio oči i izgovorio: Peter, Peter Nakovski.
– Bili su sigurni da ću instinktivno reći svoje pravo ime – napisao je Tomi Lapid u sećanjima posle svoje smrti, drugi put je verovatno izbegavši i ovde.
Kada je stigao kod majke u Budimpeštu, dogodila se nekolicina sličnih situacija, majka je ponovo odigrala ulogu grofice iz novosadske policije. Odatle su ih poslali u budimpeštanski geto.
Mađarski fašisti su jednog dana u pratnji SS oficira poveli praznim ulicama Budimpešte veliku grupu Jevreja u “smrtni marš”, takođe i Tomija i njegovu majku. Iznenada iznad glave su im preletali sovjetski avioni, koji su prekinuli “marš”. Tomija je majka odvukla u toalet i rekla mu da se pretvara da piški. Uplašen, smrznut, ostao je tako da stoji.
– Sovjetski avioni su prošli i marš je nastavljen. Niko živi nije primetio da smo majka i ja ostali u toaletu. Pola sata kasnije, nije bilo osobe iz tog marša koja je ostavljena u životu. Bio je to ključni trenutak u mom životu, trenutak koji me definiše više nego bilo koji drugi. Ne zato što sam pošteđen, svako ko je preživeo Holokaust ima svoju ličnu priču o svom ličnom čudu – ne, već zato što sada nisam imao gde da odem – ispisivao je Tomi u sećanjima posle smrti, koju je ponovo nekim čudom izbegao.
Probali su da se sakriju kod komšija, u stanu u kom su živeli pre slanja u geto. Oterali su ih, od jednog su dobili samo nešto malo hrane. Naposletku, odlaze kod Tomijevog školskog druga, Jevrejina. Tamo se događa bizarna situacija. Grupa mađarskih policajaca ih je dočekala. U tom stanu, Mađari i Jevreji su napravili dogovor kako bi se sačuvali, a da se međusobno oduže jedni drugima kada dođu Rusi.
Ubrzo, jednog jutra, probudili su ga glasovi iz hodnika. Gurnuo je mamu koja je spavala i rekao joj da neko priča srpski. Ona mu je odgovorila da je u pitanju ruski. Zatim je ponovo usledila instinktivna reakcija. Pronašla je parčad crvene, plave i bele tkanine, vezala ih oko Tomijeve ruke i poslala ga da ih pita za hranu.
Tomi je otišao u podrum gde je naišao na začuđene, prašnjave vojnike.
– Jugoslavija, štoj Jugoslavi, maršal Tito”, govorio im je dok je pokazivao na zastavu.
Nasmejali su se. Tomi je tada shvatio da je rat, za njega, završen.
Njegovu porodicu zadesile su mnoge pogibije i stradanja. On je bio prazan, nije znao gde mu je otac. U vozu, dok su putovali za Novi Sad sreli su novosadske prijatelje. Pozvali su ih da za početak budu u njihovoj gostinjskoj sobi. Po dolasku do stana, otvorivši vrata, videlu su Rusa i Ruskinju u uniformu kako na kuhinjskom stolu imaju seks. Rekli su im mirno: “Ova kuća je konfiskovana, izađite”.
Situacija nalik ovoj se nije mnogo razlikovala ni u njihovoj napuštenoj kući.
Sve kuće su nacionalizovane od strane komunista. Uselili su se u kuću njegovog strica Lacija. Ona je srećom ostala neuseljena.
U novoj Jugoslaviji sa komunistima nije se osećao kao u svojoj državi.
Zbog prijave učiteljice, Jevrejke, jednom je izbegao izbacivanje iz škole. Na času je spomenuo da je nekada postojala poliandija, brak jedne žene sa više muškaraca.
– Engels nije pisao ništa o tome – rekla je i prijavila ga direktoru.
Direktor ga nije izbacio jer je znao sve kroz šta je prošao, ali da bude oprezniji.
Zajedno sa ostalom decom stajao za 25. Maj i Titov rođendan.
– Stajao sam i sa veštačkim oduševljenjem pevao marš koji su mu spevali, ‘Bela ljubičica’, sve vreme pokušavajući da se obuzdam i da ne ostvarim kontakt očima sa nekim od školskih drugova. Svi smo znali koliko je to besmisleno da upoređujemo našeg voljenog vođu – koji je imao više od 115 kilograma, tri podbratka i oči pospanog morskog lava – sa tako delikatnim cvetom kao što je bela ljubičica. Ali, ako bismo slučajno pukli od smeha, odveli bi nas na ispitivanje u Oznu.
Tako je pisao, bio jedini koji se protivio režimu. Kako kaže bilo je i onih iz starijih razreda koji su se noću iskradali i na zidu pisali “Živeo kralj”. Policija ih je ujutru ispitivala i krečila zid.
Prisećao se i radnika u železnici, prema kojima su komunisti imali posebno poštovanje. Jednog dana su doveli dečaka u razred. Učitelj ga je predstavio, rekao da se doselio i zamolio ih da sve učine kako bi se osećao prihvaćenim, jer mu otac radi u železnici.
Tomi je bio i golman, trenirao je fudbal. Posle nekoliko dana, isti taj dečak je Tomija zamolio da ga povede sa njim na trening.
– Počeo je da igra, gledao sam ga sa gola i odmah uvideo da apsolutno nema talenta. Ništa mu nisam rekao. Sutradan je bio još gori. Odveo sam ga u stranu i rekao: Vujadine, obojica znamo da ti fudbal ne ide. Imamo ovde i teniski teren, zašto se ne oprobaš u tome? Imam osećaj da bi bio sjajan.
Sin železničara, ga je pitao: “Da li me to izbacuješ iz tima?”
“Ali to ti je gubljenje vremena. Jasno je da ništa nećeš postići”, pokušavao je da ga ubedi.
Sin železničara Vujadin prezivao se Boškov.
– Imao sam i bolje procene u životu – napisao je Tomi Lapid.
Imali su gde da žive, išao je u školu, majka se preudala, bili su siromašni. Za njega je sve to bilo relativno. Kratko se zadržao i u jednom udruženju jevrejske omladine, jer su tamo slavili i propagirali socijalizam.
Po proglašenju nezavisnosti Izraela, na molbu Moše Pijade Tito je dozvolio Jevrejima da napuste Jugoslaviju. Imali su doslovno minut da se odluče. Spakovali su se, otišli i našli na brodu i putu prema zemlji koju ne poznaju, a u kojoj se govori jezik koji oni ne razumeju.
Tomislav se jedva setio da mu je jevrejsko ime na rođenju bilo Jozef, nije znao da li su oni Sefardi ili Aškenazi. Sve je bilo novo za njega.
Život Tomija Lapida se može predstaviti i ovako:
– Bio sam pozivan u Belu kuću i Dauning strit. U Jelisejsku palatu, Zabranjeni grad u Pekingu. Živeo sam život bez osećaja krivice onako kako može da živi samo čovek koji je izbegao sigurnu smrt. Dugonoge devojke su mešale izvajane guze za mene od pariskog Lida do Miraža u Las Vegasu, Luj Armstrong mi je svirao, Ela Ficdžerald mi je pevala. Dodeljivao sam nagradu na nemačkom ‘Oskaru’ sa mrtvim pijanim Džekom Nikolsonom uz sebe – govorio je on.
Foto: Moshe Shai/Flash90 Tomi Lapid je bio zamenik premijera izraelske vlade, kao i ministar pravde.
Strahovao je da će njegova priča biti ispričana toliko puta da će previše opteretiti sina Jaira koji tako može samo usvojiti očev identitet, a ne izgraditi i sopstveni.
Znao je da je to bila greška, međutim, ova priča je definitivno uticala na novog najvažnijeg izraelskog političara.
U sećanjima posle smrti sećao se Tomi Lapid sastanaka sa Slobodanom Miloševićem i Franjom Tuđmanom uoči raspada Jugoslavije. Medijski magnat za kog je radio, nameravao je da kupuje radio-stanice u jugoistočnoj Evropi. Hrvati su želeli da im prodaju ostvo. Milošević mu je rekao da mogu da mu prodaju “Politiku”.
– Znam, moj otac je čitao te novine svako jutro – kazao je Tomi začuđenom Miloševiću.
U pripremama za te poslovne prilike i susrete izneo je još jedno važno mišljenje.
– Srbi su verovatno jedini istočnoevropski narod bez tradicije antisemitizma, tako da nisam morao da se nosim sa dobro poznatom slovenskom sumnjičavošću da ‘Jevreji dolaze da nas kupe’ – govorio je Tomi Lapid.
15 legendarnih izjava po kojima ćemo pamtiti Vujadina Boškova

Nastavak na Luftika.rs...






Napomena: Ova vest je automatizovano (softverski) preuzeta sa sajta Luftika.rs. Nije preneta ručno, niti proverena od strane uredništva portala "Vesti.rs", već je preneta automatski, računajući na savesnost i dobru nameru sajta Luftika.rs. Ukoliko vest (članak) sadrži netačne navode, vređa nekog, ili krši nečija autorska prava - molimo Vas da nas o tome ODMAH obavestite obavestite kako bismo uklonili sporni sadržaj.