Izvor: Luftika.rs, 20.Nov.2021, 22:12
Tata ti je smećar, zato nosiš smećarske patike
Danas je Svetski dan deteta.
Od prošlog 20. novembra do danas videla sam decu pored čijih glava piše broj koji smo ukucavali u sms i slali na 3030. Da ih ostavimo u životu, da im damo noge koje trče, da im damo oči koje vide, ćelije bez promena, čistu krv. Da im damo šansu da žive kao sva ostala deca.
Videla sam decu gladnu i bosu, decu koja prose po hladnim prolazima, stepeništima, koja ulaze u bašte kafića, jedno tegli drugo, drugo tegli bebu, na bebinom stomaku polegnut >> Pročitaj celu vest na sajtu Luftika.rs << vlažan karton sa rečima: Gladni smo. Videla sam njihove roditelje kako sede na nekoj klupi ili iza ćoška vire, posmatraju svaki njihov korak, svaku moguću grešku koju će posle skupo da plate, udarac za svakih pedeset dinara manje od očekivanih.
Videla sam dečaka, vukao je grane na velikom “švapskom” biciklu glave tek prerasle korman. Uvezao ih je kanapom za paktreger. Teret ga vuče na drugu stranu, ali ne da se. Njegove šake nisu u proporciji sa ostatkom tela. Žuljevi ih čine većim. Otekle su, napregnute, ostarile deset godina pre vremena. On možda dvanaest, one dvadesetidve. Možda i tridesetidve. Na nogama cipele, iza pete može da se ubaci jedna smotana najlon kesa, da popuni prostor da ne klapću. Nije se setio toga, navikao je na taj zvuk klepetanja. Mama mu je bolesna. Leži u krevetu. On je gazda kuće. On je sebi i otac kog nema, i bolesna majka, i baba i deda, i temelj i krov i zidovi kuće koji ih spajaju.
Videla sam u tržnom centru ženu koja treska dvogodišnje dete u kolicima. Dete je plakalo, ona ga je smirivala rečima, a onda je otkopčala kaiš, uzela ga, prebacila preko spojenih nogu i unezvereno udarila nekoliko puta po guzi i zatim ga bacila nazad u kolica. Dete je vrištalo, crveno od plača, dok sam išla ka njima srce mi je lupalo ko divljak, jadno dete da ga rođena majka ovako ko džak brašna baca. Molim Vas, rekla sam… Ne tiče te se, svoja posla gledaj, rekla je. Uzela je dete u naramak i gurajući kolica jednom rukom izjurila iz prodavnice. Mogla sam da vidim tu noć to dete kako mirno spava na jastuku voleći svoju mamu kao nikoga na svetu.
Videla sam dečaka koji plače dok ga deca koja trčkaraju oko njega gurkaju i remete mu ravnotežu. On ne krije da ga to vređa, on plače, vide se suze, on ih moli da prekinu, ali oni ponavljaju kao papagaji: Tata ti je smećar, zato nosiš smećarske patike.
Videla sam decu, vidim decu koja su ogledalo svojih roditelja. Oduvek, zauvek. Neko od roditelja ima problem sa smećarima.
Znam devojčicu koja ne može da ide na školske ekskurzije. Pravi se da je bolesna nedelju dana. I još dva dana posle ekskurzije. Tako su joj rekli roditelji koji nabave opravdanje od lekara. Nekad je stomačni virus, nekad uporni kašalj. Novac nemaju više od koga da pozajme. Plaču kad ona leži zdrava u krevetu.
Pisala sam toliko puta o deci, bebama koje su bile silovane, pretučene, bačene o pod, zlostavljane, zanemarivane do gladi, do smrti. Ubijene batinama.
Pisala sam o deci koja su odlučila da ne žive više. Da prekinu posle svega dvaneset ili petnaest godina ovde. Da odu na neko bolje mesto, jer ovo im je zbog nekoga ili nečega već postalo nepodnošljivo. Pisala sam o deci koja spas nisu mogla da nađu. Niko ih nije čuo, nije ih niko osetio, predosetio, ozbiljno shvatio, pravovremeno reagovao.
Na Svetski dan deteta želela bih da svaki dan, svaki sat, svaki sekund svakog minuta imamo na umu da su deca OGLEDALO nas, roditelja. I ništa se sa njima ne dešava što se ne dešava na prvom mestu sa nama!
Hajde da se ne čudimo njima, već nama. Hajde da vaspitavamo njih tako što ćemo promeniti sebe. Hajde da ih čujemo šta žele, a ne da se pravimo da mi, uvek, nepogrešivo znamo šta je najbolje za našu decu. Hajde da svoje komplekse ne lečimo na njima, da svoje propale živote ne lomimo ili ispravljamo preko njihovih leđa, da ih ne gušimo svojim ambicijama i ne pravimo od njih kopije sebe.
Hajde da im ne namećemo svoje želje. Hajde da im ne pokazujemo svojim primerom kako je lako biti govno, već koliko je zahtevno i naporno, ali vredno truda biti Čovek. Hajde da im svojim sumornim pričama o politici, zdravstvu, koroni ne unosimo apokalipsu u živote, dovoljno im je što odrastaju u ovim uslovima.
Hajde da ih vidimo, ali baš vidimo. I da ih čujemo kada imaju nešto da nam kažu. Još više kada ćute. Tad posebno. Hajde da ih osetimo dublje od kože koju zagrlimo. Do duše da dođemo.
Hajde da ne očekujemo od njih da budu naučnici, i smećar je pošten okej posao. Hajde da im kažemo da ocene nisu preduslov zadovoljstva. Hajde da im dozvolimo da budu ono što žele, ono u čemu su najbolji. Hajde da im budemo vetar u leđa, a ne prepreka na putu. Hajde da shvatimo da oni imaju svoja prava.
Hajde da ova država omogući svakom detetu jednake šanse kada je u pitanju školovanje, lečenje, pristup određenim resursima. Hajde da ne produbljuje, već smanji jaz.
Hajde da svi zajedno omogućimo deci da budu deca, a ne odrasli ljudi pre vremena, izraubovani, uplašeni, gladni, poniženi, zlostavljani, zanemareni, odbačeni, degradirani, ponižavani, bolesni, depresivni… i hajde da prestanemo da sa gnušanjem upiremo prst u njih onda kada postanu nešto što su videli ili naučili od nas.
Hajde da preuzmemo odgovornost za njihov rast i shvatimo da svako žanje ono što je posejao.
Divna, velika, hrabra deco sretan vam vaš Dan. Smatrajte da ste uspeli ako porastete u cvet koliko god da deluje da na vetru nije stabilan.
Kako će naš narod vaspitavati dete, kada prutić Mirko postane zabranjen
.jpg)
