Izvor: Radio 021, 20.Feb.2019, 09:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
"Tartif" - jedinica mere pravog pravcatog pozorišta
Samo jedna oda nečemu što vraća veru u prostor istine i slobode...
Piše: Snežana Miletić
Novi Sade, dobar ti dan!
Svanulo je veče u kojem si najzad stekao pravo da se predstaviš kao evropska prestonica kulture. Zove se "Tartif", Igora Vuka Torbice.
Kakva predstava!
Kakva režija!
Kakva gluma!
"Tartif" je izveden 19. februara na sceni Srpskog narodnog pozorišta. Autorski projekat reditelja, koprodukcija >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio 021 << NP Sombor i SNP-a. Jedinica je mere jebeno dobrog pozorišta.
Ovo nije kritika, nema prepričavanja dela. Ko je čitao - čitao, ko nije - nek' ogugla po guglu.
Ukratko...
Priča je to o lažovčini bez presedana, o vođama, ponajviše o stadu...
Opasno dobra predstava!
Opasno inteligentna!
Opasno duhovita!!
Glumački master klas!
Bez pogrešnog koraka u režiji, glumi, muzici, scenografiji, bez iskliznuća u dosadu, banalnost, dnevnu politiku, bahatost, neopreznost. Sve u njoj viđeno - s pravom je merom.
Posle dugo vremena čuješ glumce koji izgovaraju tekst koji razumeju. Koji su osvojili, usvojili, koji je njihov, koji je naš. Molijer bolje ne bi zvučao ni na francuskom.
Jedno gledanje predstave treba posvetiti samo Dorini Hane Selimović. Njena sveprisutnost na sceni, mimika lica (sudbina i komentari), gesti (češljanje i češanje sofe ući će u anale pozorišne gestikulacije), glumačka budnost, kolegijalna odanost, visprenost u koraku i reči, sve, baš sve bilo je istinsko, posvećeno umeće nekoga ko je duboko porinut u ono što radi.
Dijalog, glumačko nadigravanje Marka Markovića (Kleant) i Ninoslava Đorđevića (Orgon) izgledalo je kao igra bekenda i forhenda između Đokovića i Federera.
Dekadencija s kojom Saša Torlaković igra Tartifa, tu mefistovsko-makijevelističku njušku, đavola samog, tog lažljivog ljigavca bez presedana - bez zezanja u jednom ti trenutku nije dobro - zaustavlja dah, baš isto onako kako je svojevremeno činio u doba somborskog "Ruženja naroda" i vremena kada se, kao i u budući život, u teatar još uvek verovalo kao prostor slobodnog mišljenja i istine.
Da ponovo poverujemo u taj prostor istine učinili su Biljana Keskenović (gospođo Pernel, kapu gore za maestralno izgovorene stihove), Marko Savić (Damise, čestitka za ubitačno doslednog mekušca), Nemanja Bakić (juhu za neodoljivog majstora), Danica Grubački (Marijana) i Dušan Vukašinović (Valer) - aplauz za odličan tandem, Tijana Marković (zagrljaj za Elmiru, ženu bez snage i tla pod nogama), i, ko bi rekao da čovek može da podigne palac za sudske izvršitelje - Miloradu Kaporu i Dragani Šuša.
Posle niza ozbiljnih promašaja, i ne samo ove sezone, sve pod maskom malo para u kulturi, ovo je predstava koja vraća veru da je u pozorištu moguće napraviti dobru predstavu, samo ako znaš kako. Predstavu koja nas se baš, ali baš, tiče, koja nas baš temeljno sramoti kao ljude, nas ćutače, istina pod tepih skrivače, predstavu koja ječi "Carevi, goli ste".
Tartuffe, c'est moi!
Vreme je - sada!
Let it be!
Moderna predstava koju će gledati klasičari. Klasična predstava kojoj neće moći da odole ovi što se na moderno furaju. Lestvica koju je visoko, visoko, visoko, podigao Mladenovićev "Jami distrikt" najzad je preskočena.
A sada - vreme je sad...
Za podizanje nove lestvice...
Rediteljske ili ljudske...
A dobro bi došle obe...
Autor: Snežana Miletić
Preuzimanje delova teksta ili teksta u celini je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu na www.021.rs. Preuzimanje fotografija je dozvoljeno samo uz saglasnost autora.
